Showing posts with label 2007. Show all posts
Showing posts with label 2007. Show all posts
Razgovor sa Ivanom Pravdićem
Kako si, na tri potpuno različita načina, režirao tri teksta iste autorice?
Ženu-bombu, Europu/Evropu i Rio bar sam radio kao neku vrstu trilogije u 4 meseca u 3 različita prostora i 3 različita umetnička konteksta (Czkd, TkH-Magacin i Beogradsko dramsko pozorište), kao prvi segment projekta Rizik! Czkd-a. Evropa i Rio bar su rađeni kao diptih, koji najbolje funkcioniše kada se pogleda zajedno, mada i jedna i druga predstava su celine za sebe. Spojio sam ih pre svega zbog teme o kojoj govore – i jedan i drugi tekst nude dva različita pogleda na ratove iz 90ih, i dok je rat u Evropi neki, hipotetički bilo koji rat (ali ipak, dovoljno prepoznatljiv…), rat u Rio baru je konkretni srpsko-hrvatski rat, sa svojom preciznom hronologijom i prepoznatljivim događajima i ikonografijom. Diptih sam gradio na kontrastu između 2 načina obrade slične teme: Evropa je blještava, koreografisana, do detalja lektorisana i svečana, a Rio bar je musav, stegnut, u konstatnom raspadanju, rasparčan u 5 epizoda, Evropa se pred očima publike konstituiše tamo gde se Rio bar raspada.
Žena-bomba je autonomni deo triptiha i pored gomile pitanja o samoubilačkom terorizmu pred kojima zapadni um šlajfuje i zapinje, govori pre svega o činu pisanja. Iako je u mojoj verziji Žena-bomba poslednji deo triptiha, hronološki ona prethodi i Evropi i Rio baru. Onaj deo publike koji je video sve tri predstave u Ženi-bombi može precizno da locira klice Evrope i Rio bara. Ono što mi je posebno bilo uzbudljivo u režiji Žene-bombe je sam rad sa 8 glumica na tome da od celokupnog tekstualnog materijala komada svaka od njih samostalno napravi svoju verziju, svoju propoziciju žene-bombe. Na taj način pokušao sam da sačuvam i dalje perpetuiram autorkinu dilemu prisutnu kroz ceo komad: kako danas-i-ovde misliti, pisati, igrati ženu-bombu.
Šta te tako kod nje privlači, kod njenih tekstova?
Pre svega lični angažman koji se odmah čita u njenim tekstovima. Čini mi se da bih svaku repliku tekstova Ivane Sajko mogao da izgovorim u nekoj situaciji u svakodnevnom životu. Da ilustrujem, ceo Rio bar sam radio motivisan gotovo isključivo sledećim odlomkom:
… počinjemo se sušiti i grbiti, jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. […] I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem.
U Evropi se, zajedno sa saradnicima – Majom Mirković, Sinišom Ilićem i Anom Vujanović i pojavljujem na sceni i izgovaram replike DECE koje precizno definišu poziciju moje generacije u 90im. Cela Žena-bomba je na neki način pisana kao dnevnik nemogućnosti pisanja o ženi-bombi, o potpunoj aporiji sa kojom se suočava zapadni autorski subjekt u kontaktu sa samoubilačkim terorizmom.
Ono što je najizazovnije u tekstovima Ivane Sajko je njihova prividna nesceničnost: više od polovine teksta Žene-bombe čine autorkine samo-refleksije, kao neka vrsta ‘podivljalih’ didaskalija, Rio bar je roman u kojem se nalazi 8 predugih i preteških monologa, jedino bi Evropa bez ikakvih dramaturških intervencija mogla da funkcioniše kao monodrama. Sa druge strane, ta bujica teksta je nezaustavljiva i glumci i glumice bukvalno treba da je prežive (a ne ‘preživljavaju’) kako si ti primetio u prikazu Rio bara. Ovi komadi su pravi scenski rebusi koji se moraju razrešiti u inscenaciji i to traganje za rešenjima, prevođenje iz jezika štampanog papira u jezik scene je nešto što mi je profesionalno izuzetno uzbudljivo i stimulativno.
Radio si digitalni teatar i brojne eksperimente, ali verbalno prepoznajem kao dominantu tvojih režija.
Za vreme studija režija, ako se to tako može nazvati na našem FDU ☺, privlačilo me je neverbalno pozorište – to je na neki način logičan prvi korak pobune u odnosu na mainstream pozorište. Međutim, neverbalni teatar je na neki način lako diskvalifikovati (ovo je rizična teza ali ostaviću je ovako šturom jer bi mi trebalo mnogo prostora za razradu). Ubitačnija intervencija u doksu se dešava onda kada se poduhvatiš istih sredstava kao i mainstream pozorište i onda probaš da uradiš nešto drugačije. ‘Moć’ reči sam otkrio interesujući se za konceptualnu umetnost, odnosno umetnosti iz perioda prelaska 60ih u 70te kada je sredstvo de-materijalizacije umetnoičkog objekta bila između ostalog i reč; gde se opis ili propozicija rada, ili dokumentacija pojavljuju na mestu umetničkog dela. Sa druge strane proučavajući teoriju umetnosti od strukturalizma pa na ovamo, jezik, tekst i pismo (écriture) postaju modeli za proučavanje bilo kog sistema značenja u umetnosti – filma, romana, muzike,plesa. Stepen i kvalitet komunikacije u pozorištu koji je meni trenutno potreban i izazovan, mora se na neki način oslanjati na reč, artikulisani jezik, koje je onda moguće razarati, dekonstruisati itd.
Publika u tvojim predstavama, bilo u klasičnim, bilo u neklasičnim prostorima, skoro nikad nema pasivnu ulogu, kako to postižeš i šta želiš time da izazoveš?
Bitno mi je da predstava ili performans imaju svoju jedinstvenu logiku koja je transparentna, da ne brkam babe i žabe. Samom prostoru izvedbe, koji bitno određuje odnos između publike i aktera, prilazim potpuno otvoreno i nikad ne uzimam zdravo za gotovo da predstava nužno mora da se odvija u crnoj kocki bez četvrtog zida. Trudim se da svakom sadržaju nađem odgovarajući oblik i onda transplantujem onaj, po Brook-u, nesvodivi odnos između publike i aktera u sajberspejs, botaničku baštu, galeriju, muzej, bokserski ring ili kao u slučaju Žene-bombe potpuno ukinem scenu i posejem je u publiku.
Mislim da je beogradska pozorišna publika jako podcenjena i da čezne za nečim drugačijim, zahtevnijim. Publiku uvek treba shvatiti ozbiljno i stupiti u ozbiljan dijalog sa njima. Često uhvatim sebe dok radim na nekoj predstavi da neke postupke ili rešenja radim samo zbog određenih osoba koje znam da će pogledati predstavu. Na taj način imam utisak da se publici obraćam lično (ponekad i sa scene!) i mislim da to daje poseban kvalitet komunikaciji koja se uspostavlja u predstavi.
Kakve su reakcije publike, pored padanja u nesvest i histeričnog preglasavanja publike koji sledeći izvođač da bude ubijen?
Mislim da publika nije ravnodušna na mojim predstavama. Čini mi se da je No name: Snežana izazvala najsnažnije reakcije, ona je dobila i dijametralno različite kritike. To je bila predstava u kojoj sam se najviše pozabavio slamanjem glumačke dikcije, što je kod nekih ljudi izazvalo oduševljenje a kod drugih negodovanje.
Najčešća reakcija koju dobijam od publike je da su o predstavi dugo razmišljali i posle izvedbe. S tim sam jako zadovoljan.
Šta bi sledeće želeo da radiš?
Prvi sledeći projekat koji realizujem ovog meseca u prostoru Magacina i SKC-a sa Sinišom Ilićem i Senom Đorović je Prošle godine u Samoći /L’année dernière à Solitude. Predstava je imala svoju nemačku premijeru pre 2 godine, a sad je došao red i na srpsku verziju. To je performerski rimejk filma Prošle godine u Marijenbadu Resnaisa i Robbe-Grillet-a. U pitanju je predstava iz dva dela koja se odigrava u dva različita prostora i kroz recikliranje ikonografije i dramaturgije ovog remek dela evropske filmske moderne se bavi intimnim pitanjima sećanja. Nadam se da ću ovim projektom započeti čitav niz sličnih predstava koje će se bazirati na proučavanju i rimejku filmskog jezika u uslovima žive izvedbe. Takođe, privlači me inscenacija nekih kratkih romana koje jako volim - u pitanju su dela Pasolinija, Marguerite Duras, de Sade-a. Interesuje me kako se književno pismo prevodi u izvedbenu situaciju, a bez puke dramatizacije. Konačno, voleo bih nekako da se dočepam i klasika dramske literature, mislim da mi je to najveći izazov. Prvo naći tekst iza kojeg mogu da stanem, kao što sam sto-postotno stao iza tekstova Ivane Sajko, a zatim naći priliku za nesputano i kritičko postavljanje takvog teksta u Beogradu.
I opera. Uradio sam dve do sada i nadam se da će ih biti još.
Ženu-bombu, Europu/Evropu i Rio bar sam radio kao neku vrstu trilogije u 4 meseca u 3 različita prostora i 3 različita umetnička konteksta (Czkd, TkH-Magacin i Beogradsko dramsko pozorište), kao prvi segment projekta Rizik! Czkd-a. Evropa i Rio bar su rađeni kao diptih, koji najbolje funkcioniše kada se pogleda zajedno, mada i jedna i druga predstava su celine za sebe. Spojio sam ih pre svega zbog teme o kojoj govore – i jedan i drugi tekst nude dva različita pogleda na ratove iz 90ih, i dok je rat u Evropi neki, hipotetički bilo koji rat (ali ipak, dovoljno prepoznatljiv…), rat u Rio baru je konkretni srpsko-hrvatski rat, sa svojom preciznom hronologijom i prepoznatljivim događajima i ikonografijom. Diptih sam gradio na kontrastu između 2 načina obrade slične teme: Evropa je blještava, koreografisana, do detalja lektorisana i svečana, a Rio bar je musav, stegnut, u konstatnom raspadanju, rasparčan u 5 epizoda, Evropa se pred očima publike konstituiše tamo gde se Rio bar raspada.
Žena-bomba je autonomni deo triptiha i pored gomile pitanja o samoubilačkom terorizmu pred kojima zapadni um šlajfuje i zapinje, govori pre svega o činu pisanja. Iako je u mojoj verziji Žena-bomba poslednji deo triptiha, hronološki ona prethodi i Evropi i Rio baru. Onaj deo publike koji je video sve tri predstave u Ženi-bombi može precizno da locira klice Evrope i Rio bara. Ono što mi je posebno bilo uzbudljivo u režiji Žene-bombe je sam rad sa 8 glumica na tome da od celokupnog tekstualnog materijala komada svaka od njih samostalno napravi svoju verziju, svoju propoziciju žene-bombe. Na taj način pokušao sam da sačuvam i dalje perpetuiram autorkinu dilemu prisutnu kroz ceo komad: kako danas-i-ovde misliti, pisati, igrati ženu-bombu.
Šta te tako kod nje privlači, kod njenih tekstova?
Pre svega lični angažman koji se odmah čita u njenim tekstovima. Čini mi se da bih svaku repliku tekstova Ivane Sajko mogao da izgovorim u nekoj situaciji u svakodnevnom životu. Da ilustrujem, ceo Rio bar sam radio motivisan gotovo isključivo sledećim odlomkom:
… počinjemo se sušiti i grbiti, jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. […] I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem.
U Evropi se, zajedno sa saradnicima – Majom Mirković, Sinišom Ilićem i Anom Vujanović i pojavljujem na sceni i izgovaram replike DECE koje precizno definišu poziciju moje generacije u 90im. Cela Žena-bomba je na neki način pisana kao dnevnik nemogućnosti pisanja o ženi-bombi, o potpunoj aporiji sa kojom se suočava zapadni autorski subjekt u kontaktu sa samoubilačkim terorizmom.
Ono što je najizazovnije u tekstovima Ivane Sajko je njihova prividna nesceničnost: više od polovine teksta Žene-bombe čine autorkine samo-refleksije, kao neka vrsta ‘podivljalih’ didaskalija, Rio bar je roman u kojem se nalazi 8 predugih i preteških monologa, jedino bi Evropa bez ikakvih dramaturških intervencija mogla da funkcioniše kao monodrama. Sa druge strane, ta bujica teksta je nezaustavljiva i glumci i glumice bukvalno treba da je prežive (a ne ‘preživljavaju’) kako si ti primetio u prikazu Rio bara. Ovi komadi su pravi scenski rebusi koji se moraju razrešiti u inscenaciji i to traganje za rešenjima, prevođenje iz jezika štampanog papira u jezik scene je nešto što mi je profesionalno izuzetno uzbudljivo i stimulativno.
Radio si digitalni teatar i brojne eksperimente, ali verbalno prepoznajem kao dominantu tvojih režija.
Za vreme studija režija, ako se to tako može nazvati na našem FDU ☺, privlačilo me je neverbalno pozorište – to je na neki način logičan prvi korak pobune u odnosu na mainstream pozorište. Međutim, neverbalni teatar je na neki način lako diskvalifikovati (ovo je rizična teza ali ostaviću je ovako šturom jer bi mi trebalo mnogo prostora za razradu). Ubitačnija intervencija u doksu se dešava onda kada se poduhvatiš istih sredstava kao i mainstream pozorište i onda probaš da uradiš nešto drugačije. ‘Moć’ reči sam otkrio interesujući se za konceptualnu umetnost, odnosno umetnosti iz perioda prelaska 60ih u 70te kada je sredstvo de-materijalizacije umetnoičkog objekta bila između ostalog i reč; gde se opis ili propozicija rada, ili dokumentacija pojavljuju na mestu umetničkog dela. Sa druge strane proučavajući teoriju umetnosti od strukturalizma pa na ovamo, jezik, tekst i pismo (écriture) postaju modeli za proučavanje bilo kog sistema značenja u umetnosti – filma, romana, muzike,plesa. Stepen i kvalitet komunikacije u pozorištu koji je meni trenutno potreban i izazovan, mora se na neki način oslanjati na reč, artikulisani jezik, koje je onda moguće razarati, dekonstruisati itd.
Publika u tvojim predstavama, bilo u klasičnim, bilo u neklasičnim prostorima, skoro nikad nema pasivnu ulogu, kako to postižeš i šta želiš time da izazoveš?
Bitno mi je da predstava ili performans imaju svoju jedinstvenu logiku koja je transparentna, da ne brkam babe i žabe. Samom prostoru izvedbe, koji bitno određuje odnos između publike i aktera, prilazim potpuno otvoreno i nikad ne uzimam zdravo za gotovo da predstava nužno mora da se odvija u crnoj kocki bez četvrtog zida. Trudim se da svakom sadržaju nađem odgovarajući oblik i onda transplantujem onaj, po Brook-u, nesvodivi odnos između publike i aktera u sajberspejs, botaničku baštu, galeriju, muzej, bokserski ring ili kao u slučaju Žene-bombe potpuno ukinem scenu i posejem je u publiku.
Mislim da je beogradska pozorišna publika jako podcenjena i da čezne za nečim drugačijim, zahtevnijim. Publiku uvek treba shvatiti ozbiljno i stupiti u ozbiljan dijalog sa njima. Često uhvatim sebe dok radim na nekoj predstavi da neke postupke ili rešenja radim samo zbog određenih osoba koje znam da će pogledati predstavu. Na taj način imam utisak da se publici obraćam lično (ponekad i sa scene!) i mislim da to daje poseban kvalitet komunikaciji koja se uspostavlja u predstavi.
Kakve su reakcije publike, pored padanja u nesvest i histeričnog preglasavanja publike koji sledeći izvođač da bude ubijen?
Mislim da publika nije ravnodušna na mojim predstavama. Čini mi se da je No name: Snežana izazvala najsnažnije reakcije, ona je dobila i dijametralno različite kritike. To je bila predstava u kojoj sam se najviše pozabavio slamanjem glumačke dikcije, što je kod nekih ljudi izazvalo oduševljenje a kod drugih negodovanje.
Najčešća reakcija koju dobijam od publike je da su o predstavi dugo razmišljali i posle izvedbe. S tim sam jako zadovoljan.
Šta bi sledeće želeo da radiš?
Prvi sledeći projekat koji realizujem ovog meseca u prostoru Magacina i SKC-a sa Sinišom Ilićem i Senom Đorović je Prošle godine u Samoći /L’année dernière à Solitude. Predstava je imala svoju nemačku premijeru pre 2 godine, a sad je došao red i na srpsku verziju. To je performerski rimejk filma Prošle godine u Marijenbadu Resnaisa i Robbe-Grillet-a. U pitanju je predstava iz dva dela koja se odigrava u dva različita prostora i kroz recikliranje ikonografije i dramaturgije ovog remek dela evropske filmske moderne se bavi intimnim pitanjima sećanja. Nadam se da ću ovim projektom započeti čitav niz sličnih predstava koje će se bazirati na proučavanju i rimejku filmskog jezika u uslovima žive izvedbe. Takođe, privlači me inscenacija nekih kratkih romana koje jako volim - u pitanju su dela Pasolinija, Marguerite Duras, de Sade-a. Interesuje me kako se književno pismo prevodi u izvedbenu situaciju, a bez puke dramatizacije. Konačno, voleo bih nekako da se dočepam i klasika dramske literature, mislim da mi je to najveći izazov. Prvo naći tekst iza kojeg mogu da stanem, kao što sam sto-postotno stao iza tekstova Ivane Sajko, a zatim naći priliku za nesputano i kritičko postavljanje takvog teksta u Beogradu.
I opera. Uradio sam dve do sada i nadam se da će ih biti još.
PRIVREMENI MUZEJ RATOVA
razgovor sa Bojanom Djordjevim
razgovarala Maja Pelević
o Evropi i Rio Baru
POZORIŠNI DIPTIH „EVROPA + RIO BAR“
tekstovi Ivane Sajko
režija Bojan Đorđev
prva predstava u okviru projekta RIZIK u saradnji Centra za kulturnu dekontaminaciju, TkH platforme i Beogradskog dramskog pozorišta
Drama Europa i roman Rio bar Ivane Sajko su objavljeni nezavisno i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog “diptiha“ povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog, umivenog meta-narativa (Evrope) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). Osnovni autorski gest je insistiranje na međusobnoj kontekstualizaciji i preiščitavanju ovih priča, sadržan u samoj situaciji njihovog neraskidivog povezivanja. (Ana Vujanović)
Koja je za tebe bila početna motivacija i ideja da radiš tekstove Ivane Sajko u Beogradu? Da li si time hteo nešto da poručiš beogradskoj publici što je jedino moglo da se kaže kroz ove tekstove? Da li je SADA baš pravi momenat, po tvom mišljenju, da se ti tekstovi igraju ovde?
Motivacija je mnogostruka. S jedne strane blisko mi je tematsko/ideološko stanovište Ivane Sajko i njen kritički diskurs: način na koji piše istoriju Evrope, ili konstituisanja evropskog identiteta u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. A zatim, sa druge strane, i sam način na koji piše, ta specifična monološka forma koja konstantno krši osnovnu konvenciju mainstream psihološkog realizma – princip ključaonice i 'četvrtog zida'. Dakle, nema konvencije po kojoj publika voajerski prisustvuje nekim 'kao' realističkim scenama iz života, ili pretvaranja sa scene da publika ne postoji, već se tekst direktno obraća publici, on je usmeren, auto-referentan, saopštava, kritikuje, proziva, kuka, jednom rečju zaista komunicira sa publikom. Pozorište bazirano na takvom tekstu me mnogo više zanima jer je zaista živo za razliku od bljutavih imitacija života kakvim prisustvujemo u mainstream pozorištu. Znaš sigurno o čemu pričam, tvoja Pomorandžina kora na papiru izgleda baš tako.
Na kraju, evo i jednog intimnog razloga za postavku ovih tekstova – to su, recimo, sledeće replike iz Evrope i Rio bara:
DECA:
Da se predstavimo:
Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava. Preživeli smo zbog naše malenkosti, saučešća pokojeg vojnika ili sasvim slučajno – zbog metka koji je promašio ili granate koja nije eksplodirala. Brzo smo naučili kako da se nosimo sa životom na putu i ekonomskom depresijom: skupljali smo opuške, duvali lepak, jeli šta ukrademo i polako se preko ruševina probijali prema zapadu. Čuli smo da tamo postoji usamljena i divna debeljuca po imenu Evropa koja od dece pravi ljude, od bolesnih zdrave, od šlogiranih prisebne i od siromašnih bogate. Pričalo se da nosi beli bolnički mantil i uštirkanu kapicu, da je bela kao bajka o Snežnoj kraljici i da ima četiri ruke: u jednoj drži baby-sapun, u drugoj bočicu vitamina, u trećoj Mars-čokoladicu, a četvrtom privija uz srce sve male beskućnike i priča im bajke. Sve nas je primila u zagrljaj.* (Evropa)
[…]jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. […] I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem. […] (Rio bar)
Zašto si se odlučio da radiš “Rio Bar” i “Europu” Ivane Sajko kao diptih? Na koji način si tematski i idejno povezao te dve celine, roman i dramu, i kako je spisateljica reagovala na to povezivanje?
Ivana je odmah razumela šta mi je na umu kad sam joj rekao da radim Europu i Rio bar kao diptih. Evo šta mi je napisala u e-mailu:
Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.
Ova dva teksta se ubojito dobro međusobno preiščitavaju – kao veliki i zvanični meta-narativ (Europa) i mali, marginalni (i marginalizovani), prljavi i lokalni narativi. Rio bar je sastavni deo Europe, štaviše, Europa iz Europe se konstituiše u onom trenutku kada se oslobodi i odrekne Rio bara. U mom tumačenju i postavci, jedno bez drugog ne postoje, kao svetlo i mrak. Pored ovih razloga koji su tematsko-ideološke prirode – a koji su svakako odredili i pristup u postavci oba teksta, uvek mi je izazov da se temeljno pozabavim pozorišnom formom i njenim granicama i njihovom propustljivošću. Kako koncipirati predstavu kao diptih – celovečernju predstavu i seriju od 5 epizoda/performansa? Kakvo značenje se čita u zavisnosti od toga koji se deo diptiha prvo gleda? Kako se gleda pozorišna serija, koliko se epizoda gleda - kakvo je značenje kada se odgledaju 2 a kakvo kada se odgleda 5 epizoda? i tako dalje.
Šta će se na kraju desiti sa “Ženom bombom” (koja će se uskoro postaviti u Beogradskom dramskom pozorištu). Da li će ta drama idejno/tematski zaokružiti trilogiju ili će se igrati kao potpuno zasebna celina?
Žena-bomba jeste deo trilogije, ali potpuno nezavisan poduhvat. Autorski i delimično glumački tim je isti, diskurs i promišljanje pozorišta je isto, i po nekim mojim zamislima u njoj ću se najviše pozabaviti upravo komunikacijom sa publikom o kojoj sam pričao u odgovoru na prvo pitanje. Zanima me da zajedno sa glumicama preispitujem akt hrabrosti spojen sa zločinom u samoubilačkom terorističkom aktu kao današnji odjek tragičke krivnje ili greške (hamartije) karakteristične za klasične tragedije. I veze između teatra/izvedbe i terorizma, a one su brojne. Takođe me izaziva i neraskidiva povezanost didaskalija i monologa u ovom tekstu, i bavljenje time me posebno raduje. Najviše me zanima da li će neko gradsko ili državno pozorište stati iza Žene-bombe.
Kako doživljavaš odnos izmedju teksta i prostora? Da li te je u ovom slučaju narativnost ili postdramska forma navela na to da i sam razbijaš prostor u slučaju Rio Bara? A za Europu si ipak odabrao naizgled “strejt” scenografiju, mada se i ona na neki način na kraju dekonstruiše, zar ne?
Prostor je za mene neodvojivi deo predstave, a pozorišna crna kutija tek jedna od opcija – sećaš se da smo tu crnu kutiju pretvorili u belu i smestili u crni ekran kad smo zajednički radili na Psihozi i smrti autora(…)? Kad god se latim nekog pozorišnog ili performans projekta ideja o sadržaju i prostoru je u stvari jedna. Rio bar me je sa jedne strane svojom epizodnom dvoglasnom strukturom naveo da razmišljam o postavci kao o seriji a ne klasičnoj celovečernjoj predstavi. A opet, prostor podruma kao da je samo čekao da pročitam Rio bar i shvatim da sam našao idealan sadržaj za idealni prostor.
Scenografija u Evropi je sve samo ne ‘strejt’ – to i nije scenografija, to su pravi zidovi koji se ruše posle poslednjeg izvođenja, prava gozba koja se jede u toku i posle svake predstave. Rešenja za oba prostora nedvosmisleno proističu iz samog koncipiranja crno-belog diptiha – prostor Evrope je prijatan u svom blještavilu, hladnoći i svečanosti; prostor Rio bara i bez da se bilo šta u njemu desi izaziva neku vrstu teskobe. Siniša Ilić, sa kojim godinama sarađujem na pozorišnim i performans projektima, uvek dizajnira scenski prostor tako da on i pre nego što počne izvedba, sam po sebi, govori isto ono što i kompletna predstava.
Kada bi opisao narativno/vizuelnu putanju kojom se publika kreće kroz ili do Rio Bara, kako bi ona izgledala?
Postavka Rio bara računa na naše zajedničko iskustvo teskobe po skloništima 1999. U tom smislu prostor se definitivno pojavljuje kao jedan od aktera ove pozorišne serije. Publika silazi u hladan i memljiv podrum uz tipične zvuke mora i snimljenu ‘špicu’ Rio bara, poglavlje 14 iz romana, koje locira naše događaje i akterku u vreme i prostor.
[…]
Pije u Rio baru. I piše roman u koje pije u Rio baru. I piše “Pet monologa o ratu za pet glumica odjevenih u vjenčanice”. I opet pije. Bilo bi joj bolje da nešto pojede.
[…]
U sam prostor izvedbe – podrum/sklonište – se dolazi prolaskom kroz gotovo odvratno pedantan, u odnosu na ostatak prostora, crni hodnik, neku vrstu muzejske postavke sa izloženim fusnotama iz romana, koje su dokumentarni autorkini komentari događaja o kojima piše. Tih 14 tabli su provizorna istorija ratnih sukoba iz 90ih na teritoriji Hrvatske. Naratorka svako veče tekstom iz tranzicione sadašnjice (mafijaških obračuna, reketiranja, ksenofobije), svog pisanja na terasi Rio bara, daje uvod svakom od monologa koje piše. Uz njen narativ ulazi se u sklonište – nisku prostoriju mračnu, dobrano načetu vlagom i punu crvenih tragova ruku i prstiju na svakom otvoru ili prolazu. Iz večeri u veče smenjuju se po 2 glumice – jedna koja statično govori monolog umotana u ćebe i jedna još statičnija, u konkretnom hiperrealističkom tableaux vivant-a (leži na dušeku, spakovana je u torbu ‘krmaču’ itd) koja ne govori ništa. One su takođe neka vrsta živih eksponata tog improvizovanog, ‘privremenog muzeja ex-YU ratova’ (ovo je formulacija Siniše Ilića). U svakoj epizodi, kao još jedan eksponat, mota se i jedna venčanica – strgnuta sa tela, umotana kao beba, sklupčana kao zmija na podu, kao fantom koji visi na vešalici, kao gajtan koji davi u poslednjoj epizodi. Po završetku monologa, opet se čuje špica sa početka i najavljuje sledeću epizodu.
Koliko si se osvrtao na Brehta kada si radio na “Europi” s obzirom da je komad odredjen kao monolog za majku Hrabrost i njenu decu?
Na Majku hrabrost, pra-izvor i čvrstu referencu Europe se nisam mnogo oslanjao, ali na Brehta kao nekoga ko je postavio temelje političkom teatru, svakako. Volim da mislim da mi je Breht uvek na umu kada se bavim pozorištem.
Možda sam se više osvrtao na Brehta u radu na Rio baru, naročito u indikacijama glumicama. Monolozi koje one izgovaraju su dosta kompleksni. Pisani su potpuno ‘neprimerenim’ jezikom – oni jesu u prvom licu, ali onom koje ne preživljava te situacije o kojima piše, već ih navlači kao rukavice – jesu koža, ali ne ljudska, jesu u savršenom obliku ruku, ali nisu ruke… - i komentariše. Dakle protagonistkinja svakog monologa jeste neka ruralna devojka (ili njih po tekstu osam u mojoj postavci pet) u venčanici – izbeglica, žrtva, zločinka – i situacija u kojoj se nalazi jeste autentična – kao iz ratne hronike u novinama, ali jezik kojim su ti monolozi pisani je visoko-sofisticiran, intelektualan, poetski, ponekad i ironičan. Moja jedina indikacija glumicama u Rio baru je bila da izgovaraju te monologe isključivo kroz sopstveni stav prema sadržaju koji izgovaraju – što je na neki način blisko Brehtovoj koncepciji dihotomije glumac-uloga. Oni koji su gledali sve epizode Rio bara mogli su da prisustvuju čitavom dijapazonu glumačkih komentara, ili bukvalno okršaja sa sadržajem monologa iz romana – od besa, do rezignacije do neke vrste parodije.
Kako je izgledao sam rad na tekstovima, za stolom? Kako se naši glumci ponašaju u susretu sa ovakvim tekstom?
Glumce/ice sa kojima radim pažljivo biram – i to je izuzetno važno. Tekstovi jesu komplikovani i ‘gusti’, ali koliko god njihova sintaksa ili struktura bila teška za izgovaranje ili učenje napamet, mislim da pružaju isto toliko i satisfakcije, jer su jasni. Jasno usmereni. Daju prostora za promišljanje, i što je najvažnije prostora za izlaganje glumačkog talenta čak zahtevaju čitav dijapazon izvedbenih veština. U Evropi sam insistirao na preciznosti dikcije i na munjevitom menjanju stilova izvedbe – od izvikivanja parola, do intimnih ispovesti, horskih numera, uklapanja i/ili nadovezivanja u jedan glas, pa čak i ‘žvakanja’ i ‘gutanja’ tekstova – drugim rečima, insistirao sam na potpunom aktiviranju (dobro uštimovanog) glumačkog govornog aparata – što mi je u poslednje vreme (od predstave No name: Snežana, 2005) najveći izazov u radu. A tekstovi Ivane Sajko su idealni za takve zahteve/zahvate, jer ih autorka plete upravo od različitih tekstualnih formata – dokumenata, rimovanih pesmica, introspektivnih monologa, intimnih beleški i političke retorike. Ono što mi je bilo ključno u postavci je zahtev da glumci/ice ne kreiraju ili usvajaju likove, već da zaista izvode tekst, koji u svojim različitim registrima diskursa zahteva svaku vrstu 'zanatske' virtuoznosti, pa poneki trag klasičnog realističkog lika, ali kao pažljivo isprojektovani eksces.
Rad za stolom smatram izuzetno važnim – bilo koji pozorišni projekat da je u pitanju – dakle i oni bez teksta. U slučaju Evrope i Rio bara ovaj rad se odvijao u dve etape –sa i bez glumaca/ica. Najpre je autorski kolektiv – dramaturškinja Ana Vujanović, vizuelni umetnik Siniša Ilić i kostimografkinja Maja Mirković zajedno sa mnom imao svoje 'pred-probe' za stolom, na kojima je konstruisan čitav diptih, na kojima je donesena većina odluka i osmišljena većina zadatka koje treba sprovesti do premijere. Kasnije nam se u tome pridružio i Čarni Đerić koji je radio scenski pokret. Posle toga su počele i probe za stolom sa glumcima/icama, gde smo zajednički temeljno analizirali tekstove i konceptualnu strukturu postavke. Prvih nekoliko nedelja uopšte nije bilo deljenja uloga – svi su čitali sve. Tek kada smo sporazumno fiksirali zadatke tekst je podeljen i krenuli smo u pravljenje telesno-tekstualnog mehanizma koji čini predstavu.
Mene interesuju glumci i glumice koji su u isto vreme i autorski subjekti i savršeni instrumenti. Temeljan i iskren dijalog između izvedbe i koncepta je ključan za funkcionisanje jedne predstave. Mislim da sam, u tom smislu, u ovom projektu imao fantastične saradnike/ice.
Šta je Europa danas u tekstu Ivane Sajko i šta nam ona poručuje?
Uz rizik da budem i pogrešno shvaćen, ne mogu da odolim a da ne citiram jednu od horskih ‘numera’ DECE iz Europe:
[…]
NAŠA PRAVNA ZAJEDNICA HUMANE JE FORME
ZA BOLJE LIBERALNOST, ZA ONE LOŠE NORME
UVEK IMA SMEĆA ZA KOG BENEFICIJE NE VREDE
NO SAMI SU KRIVI ŠTO PRAVILA NE SLEDE
ZA INTEGRACIJU SE MORAJU IZBORITI
CILJ NAM JE SAMO NAJBOLJE POSVOJITI
SIROMAŠNI I BOSI NIŠTA NAM NE ZNAČE
KO NEMA HLEBA, NEK JEDE KOLAČE
MOŽDA SE I ČLANOVI NOVI PRIHVATE
KAD SREDE FINANSIJE I SVEŽU KRAVATE
NEKA NAS PRESTANU ZVATI OSVAJAČIMA
I MIRNO PRIHVATE POPUŠITI JAČIMA
MOŽDA IH I UVRSTIMO MEĐU NAŠE ČLANKE
KAD NAUČE REGULE I OFORME BANKE
ČULI SMO DA IMAJU I PREVIŠE SRANJA
DA NAM SE PRIKRPE BEZ DUBINSKOG PRANJA
ZA ULAZAK U CARSTVO DUGO SE ČEKA
ŽIVCE NA POLICU – NEMA DRUGOG LEKA
UKINULI SMO GRANICE NO RAZLIKA POSTOJI
U MOĆI, U PAMETI I U BELOJ BOJI
Šta ti misliš da nam poručuje?
razgovarala Maja Pelević
o Evropi i Rio Baru
POZORIŠNI DIPTIH „EVROPA + RIO BAR“
tekstovi Ivane Sajko
režija Bojan Đorđev
prva predstava u okviru projekta RIZIK u saradnji Centra za kulturnu dekontaminaciju, TkH platforme i Beogradskog dramskog pozorišta
Drama Europa i roman Rio bar Ivane Sajko su objavljeni nezavisno i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog “diptiha“ povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog, umivenog meta-narativa (Evrope) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). Osnovni autorski gest je insistiranje na međusobnoj kontekstualizaciji i preiščitavanju ovih priča, sadržan u samoj situaciji njihovog neraskidivog povezivanja. (Ana Vujanović)
Koja je za tebe bila početna motivacija i ideja da radiš tekstove Ivane Sajko u Beogradu? Da li si time hteo nešto da poručiš beogradskoj publici što je jedino moglo da se kaže kroz ove tekstove? Da li je SADA baš pravi momenat, po tvom mišljenju, da se ti tekstovi igraju ovde?
Motivacija je mnogostruka. S jedne strane blisko mi je tematsko/ideološko stanovište Ivane Sajko i njen kritički diskurs: način na koji piše istoriju Evrope, ili konstituisanja evropskog identiteta u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. A zatim, sa druge strane, i sam način na koji piše, ta specifična monološka forma koja konstantno krši osnovnu konvenciju mainstream psihološkog realizma – princip ključaonice i 'četvrtog zida'. Dakle, nema konvencije po kojoj publika voajerski prisustvuje nekim 'kao' realističkim scenama iz života, ili pretvaranja sa scene da publika ne postoji, već se tekst direktno obraća publici, on je usmeren, auto-referentan, saopštava, kritikuje, proziva, kuka, jednom rečju zaista komunicira sa publikom. Pozorište bazirano na takvom tekstu me mnogo više zanima jer je zaista živo za razliku od bljutavih imitacija života kakvim prisustvujemo u mainstream pozorištu. Znaš sigurno o čemu pričam, tvoja Pomorandžina kora na papiru izgleda baš tako.
Na kraju, evo i jednog intimnog razloga za postavku ovih tekstova – to su, recimo, sledeće replike iz Evrope i Rio bara:
DECA:
Da se predstavimo:
Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava. Preživeli smo zbog naše malenkosti, saučešća pokojeg vojnika ili sasvim slučajno – zbog metka koji je promašio ili granate koja nije eksplodirala. Brzo smo naučili kako da se nosimo sa životom na putu i ekonomskom depresijom: skupljali smo opuške, duvali lepak, jeli šta ukrademo i polako se preko ruševina probijali prema zapadu. Čuli smo da tamo postoji usamljena i divna debeljuca po imenu Evropa koja od dece pravi ljude, od bolesnih zdrave, od šlogiranih prisebne i od siromašnih bogate. Pričalo se da nosi beli bolnički mantil i uštirkanu kapicu, da je bela kao bajka o Snežnoj kraljici i da ima četiri ruke: u jednoj drži baby-sapun, u drugoj bočicu vitamina, u trećoj Mars-čokoladicu, a četvrtom privija uz srce sve male beskućnike i priča im bajke. Sve nas je primila u zagrljaj.* (Evropa)
[…]jer ljudska je priroda praktična, a i čovjek se može smanjiti mnogo više no što bi u početku povjerovao. […] I ja se, dakle, sušim, kako fizički tako i simbolički, u namršten i smrdljivi trn. Na kraju, još samo smrdim i bodem. […] (Rio bar)
Zašto si se odlučio da radiš “Rio Bar” i “Europu” Ivane Sajko kao diptih? Na koji način si tematski i idejno povezao te dve celine, roman i dramu, i kako je spisateljica reagovala na to povezivanje?
Ivana je odmah razumela šta mi je na umu kad sam joj rekao da radim Europu i Rio bar kao diptih. Evo šta mi je napisala u e-mailu:
Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.
Ova dva teksta se ubojito dobro međusobno preiščitavaju – kao veliki i zvanični meta-narativ (Europa) i mali, marginalni (i marginalizovani), prljavi i lokalni narativi. Rio bar je sastavni deo Europe, štaviše, Europa iz Europe se konstituiše u onom trenutku kada se oslobodi i odrekne Rio bara. U mom tumačenju i postavci, jedno bez drugog ne postoje, kao svetlo i mrak. Pored ovih razloga koji su tematsko-ideološke prirode – a koji su svakako odredili i pristup u postavci oba teksta, uvek mi je izazov da se temeljno pozabavim pozorišnom formom i njenim granicama i njihovom propustljivošću. Kako koncipirati predstavu kao diptih – celovečernju predstavu i seriju od 5 epizoda/performansa? Kakvo značenje se čita u zavisnosti od toga koji se deo diptiha prvo gleda? Kako se gleda pozorišna serija, koliko se epizoda gleda - kakvo je značenje kada se odgledaju 2 a kakvo kada se odgleda 5 epizoda? i tako dalje.
Šta će se na kraju desiti sa “Ženom bombom” (koja će se uskoro postaviti u Beogradskom dramskom pozorištu). Da li će ta drama idejno/tematski zaokružiti trilogiju ili će se igrati kao potpuno zasebna celina?
Žena-bomba jeste deo trilogije, ali potpuno nezavisan poduhvat. Autorski i delimično glumački tim je isti, diskurs i promišljanje pozorišta je isto, i po nekim mojim zamislima u njoj ću se najviše pozabaviti upravo komunikacijom sa publikom o kojoj sam pričao u odgovoru na prvo pitanje. Zanima me da zajedno sa glumicama preispitujem akt hrabrosti spojen sa zločinom u samoubilačkom terorističkom aktu kao današnji odjek tragičke krivnje ili greške (hamartije) karakteristične za klasične tragedije. I veze između teatra/izvedbe i terorizma, a one su brojne. Takođe me izaziva i neraskidiva povezanost didaskalija i monologa u ovom tekstu, i bavljenje time me posebno raduje. Najviše me zanima da li će neko gradsko ili državno pozorište stati iza Žene-bombe.
Kako doživljavaš odnos izmedju teksta i prostora? Da li te je u ovom slučaju narativnost ili postdramska forma navela na to da i sam razbijaš prostor u slučaju Rio Bara? A za Europu si ipak odabrao naizgled “strejt” scenografiju, mada se i ona na neki način na kraju dekonstruiše, zar ne?
Prostor je za mene neodvojivi deo predstave, a pozorišna crna kutija tek jedna od opcija – sećaš se da smo tu crnu kutiju pretvorili u belu i smestili u crni ekran kad smo zajednički radili na Psihozi i smrti autora(…)? Kad god se latim nekog pozorišnog ili performans projekta ideja o sadržaju i prostoru je u stvari jedna. Rio bar me je sa jedne strane svojom epizodnom dvoglasnom strukturom naveo da razmišljam o postavci kao o seriji a ne klasičnoj celovečernjoj predstavi. A opet, prostor podruma kao da je samo čekao da pročitam Rio bar i shvatim da sam našao idealan sadržaj za idealni prostor.
Scenografija u Evropi je sve samo ne ‘strejt’ – to i nije scenografija, to su pravi zidovi koji se ruše posle poslednjeg izvođenja, prava gozba koja se jede u toku i posle svake predstave. Rešenja za oba prostora nedvosmisleno proističu iz samog koncipiranja crno-belog diptiha – prostor Evrope je prijatan u svom blještavilu, hladnoći i svečanosti; prostor Rio bara i bez da se bilo šta u njemu desi izaziva neku vrstu teskobe. Siniša Ilić, sa kojim godinama sarađujem na pozorišnim i performans projektima, uvek dizajnira scenski prostor tako da on i pre nego što počne izvedba, sam po sebi, govori isto ono što i kompletna predstava.
Kada bi opisao narativno/vizuelnu putanju kojom se publika kreće kroz ili do Rio Bara, kako bi ona izgledala?
Postavka Rio bara računa na naše zajedničko iskustvo teskobe po skloništima 1999. U tom smislu prostor se definitivno pojavljuje kao jedan od aktera ove pozorišne serije. Publika silazi u hladan i memljiv podrum uz tipične zvuke mora i snimljenu ‘špicu’ Rio bara, poglavlje 14 iz romana, koje locira naše događaje i akterku u vreme i prostor.
[…]
Pije u Rio baru. I piše roman u koje pije u Rio baru. I piše “Pet monologa o ratu za pet glumica odjevenih u vjenčanice”. I opet pije. Bilo bi joj bolje da nešto pojede.
[…]
U sam prostor izvedbe – podrum/sklonište – se dolazi prolaskom kroz gotovo odvratno pedantan, u odnosu na ostatak prostora, crni hodnik, neku vrstu muzejske postavke sa izloženim fusnotama iz romana, koje su dokumentarni autorkini komentari događaja o kojima piše. Tih 14 tabli su provizorna istorija ratnih sukoba iz 90ih na teritoriji Hrvatske. Naratorka svako veče tekstom iz tranzicione sadašnjice (mafijaških obračuna, reketiranja, ksenofobije), svog pisanja na terasi Rio bara, daje uvod svakom od monologa koje piše. Uz njen narativ ulazi se u sklonište – nisku prostoriju mračnu, dobrano načetu vlagom i punu crvenih tragova ruku i prstiju na svakom otvoru ili prolazu. Iz večeri u veče smenjuju se po 2 glumice – jedna koja statično govori monolog umotana u ćebe i jedna još statičnija, u konkretnom hiperrealističkom tableaux vivant-a (leži na dušeku, spakovana je u torbu ‘krmaču’ itd) koja ne govori ništa. One su takođe neka vrsta živih eksponata tog improvizovanog, ‘privremenog muzeja ex-YU ratova’ (ovo je formulacija Siniše Ilića). U svakoj epizodi, kao još jedan eksponat, mota se i jedna venčanica – strgnuta sa tela, umotana kao beba, sklupčana kao zmija na podu, kao fantom koji visi na vešalici, kao gajtan koji davi u poslednjoj epizodi. Po završetku monologa, opet se čuje špica sa početka i najavljuje sledeću epizodu.
Koliko si se osvrtao na Brehta kada si radio na “Europi” s obzirom da je komad odredjen kao monolog za majku Hrabrost i njenu decu?
Na Majku hrabrost, pra-izvor i čvrstu referencu Europe se nisam mnogo oslanjao, ali na Brehta kao nekoga ko je postavio temelje političkom teatru, svakako. Volim da mislim da mi je Breht uvek na umu kada se bavim pozorištem.
Možda sam se više osvrtao na Brehta u radu na Rio baru, naročito u indikacijama glumicama. Monolozi koje one izgovaraju su dosta kompleksni. Pisani su potpuno ‘neprimerenim’ jezikom – oni jesu u prvom licu, ali onom koje ne preživljava te situacije o kojima piše, već ih navlači kao rukavice – jesu koža, ali ne ljudska, jesu u savršenom obliku ruku, ali nisu ruke… - i komentariše. Dakle protagonistkinja svakog monologa jeste neka ruralna devojka (ili njih po tekstu osam u mojoj postavci pet) u venčanici – izbeglica, žrtva, zločinka – i situacija u kojoj se nalazi jeste autentična – kao iz ratne hronike u novinama, ali jezik kojim su ti monolozi pisani je visoko-sofisticiran, intelektualan, poetski, ponekad i ironičan. Moja jedina indikacija glumicama u Rio baru je bila da izgovaraju te monologe isključivo kroz sopstveni stav prema sadržaju koji izgovaraju – što je na neki način blisko Brehtovoj koncepciji dihotomije glumac-uloga. Oni koji su gledali sve epizode Rio bara mogli su da prisustvuju čitavom dijapazonu glumačkih komentara, ili bukvalno okršaja sa sadržajem monologa iz romana – od besa, do rezignacije do neke vrste parodije.
Kako je izgledao sam rad na tekstovima, za stolom? Kako se naši glumci ponašaju u susretu sa ovakvim tekstom?
Glumce/ice sa kojima radim pažljivo biram – i to je izuzetno važno. Tekstovi jesu komplikovani i ‘gusti’, ali koliko god njihova sintaksa ili struktura bila teška za izgovaranje ili učenje napamet, mislim da pružaju isto toliko i satisfakcije, jer su jasni. Jasno usmereni. Daju prostora za promišljanje, i što je najvažnije prostora za izlaganje glumačkog talenta čak zahtevaju čitav dijapazon izvedbenih veština. U Evropi sam insistirao na preciznosti dikcije i na munjevitom menjanju stilova izvedbe – od izvikivanja parola, do intimnih ispovesti, horskih numera, uklapanja i/ili nadovezivanja u jedan glas, pa čak i ‘žvakanja’ i ‘gutanja’ tekstova – drugim rečima, insistirao sam na potpunom aktiviranju (dobro uštimovanog) glumačkog govornog aparata – što mi je u poslednje vreme (od predstave No name: Snežana, 2005) najveći izazov u radu. A tekstovi Ivane Sajko su idealni za takve zahteve/zahvate, jer ih autorka plete upravo od različitih tekstualnih formata – dokumenata, rimovanih pesmica, introspektivnih monologa, intimnih beleški i političke retorike. Ono što mi je bilo ključno u postavci je zahtev da glumci/ice ne kreiraju ili usvajaju likove, već da zaista izvode tekst, koji u svojim različitim registrima diskursa zahteva svaku vrstu 'zanatske' virtuoznosti, pa poneki trag klasičnog realističkog lika, ali kao pažljivo isprojektovani eksces.
Rad za stolom smatram izuzetno važnim – bilo koji pozorišni projekat da je u pitanju – dakle i oni bez teksta. U slučaju Evrope i Rio bara ovaj rad se odvijao u dve etape –sa i bez glumaca/ica. Najpre je autorski kolektiv – dramaturškinja Ana Vujanović, vizuelni umetnik Siniša Ilić i kostimografkinja Maja Mirković zajedno sa mnom imao svoje 'pred-probe' za stolom, na kojima je konstruisan čitav diptih, na kojima je donesena većina odluka i osmišljena većina zadatka koje treba sprovesti do premijere. Kasnije nam se u tome pridružio i Čarni Đerić koji je radio scenski pokret. Posle toga su počele i probe za stolom sa glumcima/icama, gde smo zajednički temeljno analizirali tekstove i konceptualnu strukturu postavke. Prvih nekoliko nedelja uopšte nije bilo deljenja uloga – svi su čitali sve. Tek kada smo sporazumno fiksirali zadatke tekst je podeljen i krenuli smo u pravljenje telesno-tekstualnog mehanizma koji čini predstavu.
Mene interesuju glumci i glumice koji su u isto vreme i autorski subjekti i savršeni instrumenti. Temeljan i iskren dijalog između izvedbe i koncepta je ključan za funkcionisanje jedne predstave. Mislim da sam, u tom smislu, u ovom projektu imao fantastične saradnike/ice.
Šta je Europa danas u tekstu Ivane Sajko i šta nam ona poručuje?
Uz rizik da budem i pogrešno shvaćen, ne mogu da odolim a da ne citiram jednu od horskih ‘numera’ DECE iz Europe:
[…]
NAŠA PRAVNA ZAJEDNICA HUMANE JE FORME
ZA BOLJE LIBERALNOST, ZA ONE LOŠE NORME
UVEK IMA SMEĆA ZA KOG BENEFICIJE NE VREDE
NO SAMI SU KRIVI ŠTO PRAVILA NE SLEDE
ZA INTEGRACIJU SE MORAJU IZBORITI
CILJ NAM JE SAMO NAJBOLJE POSVOJITI
SIROMAŠNI I BOSI NIŠTA NAM NE ZNAČE
KO NEMA HLEBA, NEK JEDE KOLAČE
MOŽDA SE I ČLANOVI NOVI PRIHVATE
KAD SREDE FINANSIJE I SVEŽU KRAVATE
NEKA NAS PRESTANU ZVATI OSVAJAČIMA
I MIRNO PRIHVATE POPUŠITI JAČIMA
MOŽDA IH I UVRSTIMO MEĐU NAŠE ČLANKE
KAD NAUČE REGULE I OFORME BANKE
ČULI SMO DA IMAJU I PREVIŠE SRANJA
DA NAM SE PRIKRPE BEZ DUBINSKOG PRANJA
ZA ULAZAK U CARSTVO DUGO SE ČEKA
ŽIVCE NA POLICU – NEMA DRUGOG LEKA
UKINULI SMO GRANICE NO RAZLIKA POSTOJI
U MOĆI, U PAMETI I U BELOJ BOJI
Šta ti misliš da nam poručuje?
EVROPA, kritika Gorana Cvetkovića
Ivana Sajko – EVROPA – reditelj Bojan Djordjev, dramaturg Ana Vujanović – edicija RIZIK – Teorija Koja Hoda – predstava u CENTRU ZA KULTURNU DEKONTAMINACIJU, paviljon VELJKOVIC, Beograd – petak 30.novembar 2007.
Već nekoliko puta za redom pisao sam kritike predstava u beogradskim VELIKIM pozorištima – o njihovim predstavama na MALIM i NAJMANJIM scenama koje su režirali mladi reditelji, nekad pak i sasvim, sasvim početnici. Da podsetim – moja glavna generalna primedba na rezultate rada tih mladih i najmladjih reditelja, bila je njihovo slepo ROBOVANJE – fabuli, karakterima ili radnji, u sklopu najobičnije shvaćenog GRADJANSJKOG REALIZMA u pozorištu. To sam proglasio potpunim porazom jednog naprednog Beograda koga zaista više u kulturi NEMA – bar ga, izgleda, nema medju pozorišnim poslenicima, naročito – PARADOKSALNO – medju mladima. O tom paradoksu – o činjenici da se USPAVALA otkrivalčka logika mladosti, i o tome ko je za to KRIV ? – pisao sam, kažem, već nekoliko puta za poslednjih dvadesetak dana povodom nekolikih premijera u Beogradu.
Sada imam prijatnu ulogu da POGAZIM svoje tvrdnje da mladi reditelji režiraju KONZERVATIVNO! ...Naime, Bojan Djordjev uradio je sve što je bilo do njega, da sklopi veoma modernu i specifično komunikativnu predsatvu EVROPA po drami Ivane Sajko iz Zagreba. Reditelj Djordjev i svi njegovi saradnici, na čelu sa Anom Vujanović – prišli su dramskom tekstu, dramskom MONOLOGU – EVROPA, krajnje studiozno i potrudili se da savesno INSCENIRAJU neku vrstu problemskog diskursa u formi dramske igre o temama koje su shvatili kao bitne i nezaobilazne danas i ovde. Taj stepen skrupuloznosti u odredjivanju POLAZIŠTA za stvaranje pozorišne predstave – gledano iz neophodnog DRUŠTVENOG ugla posmatranja, retko se vidi u našim današnjim pozorišnim projektima. S druge strane – vid INOVACIJE koji je u ovoj predstavi prikazan, podseća nas na ona najbolja VREMENA beogradskih malih i OFF scena šezdesetih ili sedamdestih godina prošlog veka. Podseća nas na vreme kad se na tim scenama krčio put nove pozorišne komunikacije. Autorski tim prdstave EVROPA pronikao je duboko u strukturu vrlo specifične dramske igre Ivane Sajko i REKONSTRUISAO jednu lirsku tvrdnju metaforične i mitske ŽENE – EVROPE, rečju i pokretom, skandiranjem i recitativnim govorom, naredbamaa i zakletvama… ispovestima i svedočenjima… izmišljenih likova – delova jednog monološkog sklopa, i uspeo da nas PRIBLIŽI i prozove na raspravu i preispitivanje naših sopstvenih stavova o mogim AKTUELNIM društvenim enigmama vezanim za EVROPU – bez granica, u Uniji, u raskoraklu, u stvaranju, suprotstavljenu Americi, ili Rusiji.. protiv Srba, ali i protiv SEBE – Evrope… I protiv sopstvene MOĆI.
Čitav je niz bogato podržanih i OSVEŠĆENIH pitanja koja se moderno – strukturno raslojeni POSTAVLJAJU gledaocu i prinudjuju ga da SAM donese sopstvene stavove na uvid – i sebi i predstavi... kako bi se OTREZNIO, ali i kako bi preispitao sopstvene stavove i EMOCIJE – za ili protiv EVROPE danas. Sve je to uradjeno UMETNIČKI, estetski rafinirano i meko, poetski i ljubavno... ali lično, SAVESNO i osvešćeno – osvešćeno iznad svega.
Eto – nasuprot MNOGIM pokušajima pravljenja NOVOG ili MLADOG pozorišnog stila u Beogradu danas, u VELIKIM(?) pozorištima, na pravom mestu – u CENTRU ZA KULTURNIU DEKONTAMINACIJU – moderno i savesno – nastala je jedna nova PROLEGOMENA za istraživanje SAVESTI. I što je najvažnije – izražajna SREDSTVA su dosledno bila NOVA, koliko je išta u pozorištu uopšte NOVO! ...Zapravo – sve što je radjeno na planu strukture i na planu forme, bilo je smišljeno da PODRŽI misli i ideje koje tekst VEĆ NOSI! Ta hrabra SAIGRA data u izuzetnoj i pažljivo izabranoj formi FORMALISTIČKOG tumačenja jezika i sadržaja dramskog teksta, na nivou poruke postigla je izvanrednu PROHODNOST u komunikaciji sa gledalištem. Potvrdjena je ideja autora u samoj suštini projekta – da je MOGUĆE, krajnje apartnim i APSTRAKTNIM sredtvima mizanscena, glumačke govorne radnje i opštim tretmanom aaranžamana, uz veliki oslonac na HOR Abrašević, da je moguće doseći ISTINIT i provokativan intelektualni sadržaj poetske drame Ivane Sajko. Glumci – performeri – Čarni Djerić, Vladislava Djordjević, Sena Djorović, Nnataša Marković, Snežana Milojević, Marija Opsenica, Slobodan Pavelkić i Miloš Timotijević, svi glumci do jednog – našli su načina da odgovore na izazov ove NEPSIHOLOČKE glume i time su kročili novi korak u danšnjem pozorištu u Beogradu, odlepili se – HRABRO i jednostavno od tog dosta okoštalog i ZASTARELOG realizma.
Evo srećne potvrde da pozorište može da udahne život sa scene i ako se otisne napornim i neizvesnim tokovima PROTIV struje – GLAVNE realističke struje, kojom se premazuju opšte društvene laaži i prevare. Tako je ovo – NEREALISTIČKO pozorište Bojana Djordjeva i ekipe Teorije koja Hoda – postalo, paradoksalno, REALNIJE od mnogih koja se busaju u svoje psihološke, gradjanske i realističke grudi.
ČESTITAM!
Goran Cvetković, RADIO Beograd 2 – ponedeljak, 3. decembar 2007. godine
Već nekoliko puta za redom pisao sam kritike predstava u beogradskim VELIKIM pozorištima – o njihovim predstavama na MALIM i NAJMANJIM scenama koje su režirali mladi reditelji, nekad pak i sasvim, sasvim početnici. Da podsetim – moja glavna generalna primedba na rezultate rada tih mladih i najmladjih reditelja, bila je njihovo slepo ROBOVANJE – fabuli, karakterima ili radnji, u sklopu najobičnije shvaćenog GRADJANSJKOG REALIZMA u pozorištu. To sam proglasio potpunim porazom jednog naprednog Beograda koga zaista više u kulturi NEMA – bar ga, izgleda, nema medju pozorišnim poslenicima, naročito – PARADOKSALNO – medju mladima. O tom paradoksu – o činjenici da se USPAVALA otkrivalčka logika mladosti, i o tome ko je za to KRIV ? – pisao sam, kažem, već nekoliko puta za poslednjih dvadesetak dana povodom nekolikih premijera u Beogradu.
Sada imam prijatnu ulogu da POGAZIM svoje tvrdnje da mladi reditelji režiraju KONZERVATIVNO! ...Naime, Bojan Djordjev uradio je sve što je bilo do njega, da sklopi veoma modernu i specifično komunikativnu predsatvu EVROPA po drami Ivane Sajko iz Zagreba. Reditelj Djordjev i svi njegovi saradnici, na čelu sa Anom Vujanović – prišli su dramskom tekstu, dramskom MONOLOGU – EVROPA, krajnje studiozno i potrudili se da savesno INSCENIRAJU neku vrstu problemskog diskursa u formi dramske igre o temama koje su shvatili kao bitne i nezaobilazne danas i ovde. Taj stepen skrupuloznosti u odredjivanju POLAZIŠTA za stvaranje pozorišne predstave – gledano iz neophodnog DRUŠTVENOG ugla posmatranja, retko se vidi u našim današnjim pozorišnim projektima. S druge strane – vid INOVACIJE koji je u ovoj predstavi prikazan, podseća nas na ona najbolja VREMENA beogradskih malih i OFF scena šezdesetih ili sedamdestih godina prošlog veka. Podseća nas na vreme kad se na tim scenama krčio put nove pozorišne komunikacije. Autorski tim prdstave EVROPA pronikao je duboko u strukturu vrlo specifične dramske igre Ivane Sajko i REKONSTRUISAO jednu lirsku tvrdnju metaforične i mitske ŽENE – EVROPE, rečju i pokretom, skandiranjem i recitativnim govorom, naredbamaa i zakletvama… ispovestima i svedočenjima… izmišljenih likova – delova jednog monološkog sklopa, i uspeo da nas PRIBLIŽI i prozove na raspravu i preispitivanje naših sopstvenih stavova o mogim AKTUELNIM društvenim enigmama vezanim za EVROPU – bez granica, u Uniji, u raskoraklu, u stvaranju, suprotstavljenu Americi, ili Rusiji.. protiv Srba, ali i protiv SEBE – Evrope… I protiv sopstvene MOĆI.
Čitav je niz bogato podržanih i OSVEŠĆENIH pitanja koja se moderno – strukturno raslojeni POSTAVLJAJU gledaocu i prinudjuju ga da SAM donese sopstvene stavove na uvid – i sebi i predstavi... kako bi se OTREZNIO, ali i kako bi preispitao sopstvene stavove i EMOCIJE – za ili protiv EVROPE danas. Sve je to uradjeno UMETNIČKI, estetski rafinirano i meko, poetski i ljubavno... ali lično, SAVESNO i osvešćeno – osvešćeno iznad svega.
Eto – nasuprot MNOGIM pokušajima pravljenja NOVOG ili MLADOG pozorišnog stila u Beogradu danas, u VELIKIM(?) pozorištima, na pravom mestu – u CENTRU ZA KULTURNIU DEKONTAMINACIJU – moderno i savesno – nastala je jedna nova PROLEGOMENA za istraživanje SAVESTI. I što je najvažnije – izražajna SREDSTVA su dosledno bila NOVA, koliko je išta u pozorištu uopšte NOVO! ...Zapravo – sve što je radjeno na planu strukture i na planu forme, bilo je smišljeno da PODRŽI misli i ideje koje tekst VEĆ NOSI! Ta hrabra SAIGRA data u izuzetnoj i pažljivo izabranoj formi FORMALISTIČKOG tumačenja jezika i sadržaja dramskog teksta, na nivou poruke postigla je izvanrednu PROHODNOST u komunikaciji sa gledalištem. Potvrdjena je ideja autora u samoj suštini projekta – da je MOGUĆE, krajnje apartnim i APSTRAKTNIM sredtvima mizanscena, glumačke govorne radnje i opštim tretmanom aaranžamana, uz veliki oslonac na HOR Abrašević, da je moguće doseći ISTINIT i provokativan intelektualni sadržaj poetske drame Ivane Sajko. Glumci – performeri – Čarni Djerić, Vladislava Djordjević, Sena Djorović, Nnataša Marković, Snežana Milojević, Marija Opsenica, Slobodan Pavelkić i Miloš Timotijević, svi glumci do jednog – našli su načina da odgovore na izazov ove NEPSIHOLOČKE glume i time su kročili novi korak u danšnjem pozorištu u Beogradu, odlepili se – HRABRO i jednostavno od tog dosta okoštalog i ZASTARELOG realizma.
Evo srećne potvrde da pozorište može da udahne život sa scene i ako se otisne napornim i neizvesnim tokovima PROTIV struje – GLAVNE realističke struje, kojom se premazuju opšte društvene laaži i prevare. Tako je ovo – NEREALISTIČKO pozorište Bojana Djordjeva i ekipe Teorije koja Hoda – postalo, paradoksalno, REALNIJE od mnogih koja se busaju u svoje psihološke, gradjanske i realističke grudi.
ČESTITAM!
Goran Cvetković, RADIO Beograd 2 – ponedeljak, 3. decembar 2007. godine
Evropsko naličje
Projekat Rizik CZKDa, koji ima za cilj da otvori prostor za drugačije teatarske prakse od onih koje su zastupljene u našim vodećim pozorišnim kućama započeo je pozorišnim diptihom Evropa + Rio bar, rađenim po tekstovima zagrebačke dramaturškinje Ivane Sajko a u režiji Bojana Đorđeva. Iako su dva teksta napisani nezavisno jedan od drugog, na tematskom planu se jasno može uspostaviti njihova međusobna relacija. Dok Evropa kroz miks referenci na mitologiju, Brehtovu Majku Hrabrost, istoriju i medijske modele govori o nastajanju evropskog identiteta i Evrope kao brenda kakvu je poznajemo danas, Rio bar, izvorno roman, je sušta suprotnost uzvišenom ključu u kom je pisana Evropa i čine ga postratne, oštećene, tranzicijske priče pisane za “8 glumica odjevenih u vjenčanice” (u inscenaciji svedeno na njih pet). U skladu sa tim je određena i postavka: Evropa, igrana u CZKD-u, je hladna, strogo formalna, lepa i blještava uobličena celina, dok Rio bar igran u memljivom podrumu kulturnog centra Magacin nosi sa sobom drugu vrstu hladnoće: on je izolovan, mračan, prljav i rascepkan.
style="font-size:85%;">
Zvaničnost i svečanost izraza Evrope su prvo vizuelno istaknuti svedenom, svetlom i minimalnom scenografijom (Siniša Ilić), i stilski i koloritno ujednačenim kostimima (Maja Mirković) te smo tako odmah uvedeni u atmosferu proslave (slušamo himnu EU), i mehanizma u kom je svaki točkić na svom mestu. Sam tekst čine naizmenične monološke deonice Mame i Dece. Đorđev ove mogućnosti dramskih likova cepa na 8 glumaca i glumica, a još dalje odlazi kada sam sa autorskim timom izađe i izgovori deo teksta Dece: „Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava“. Ovaj direktni osvrt na osakaćenost svoje generacije i posmatranje ratova devedesetih ne kao ekces koji se desio varvarskom Balkanu, već kao integralni deo evropske politike i istorije ujedno je i odgovor na mogući prigovor tipa “šta se to nas tiče kad još nismo u Evropi”.
S obzirom na odsustvo klasične dramske forme, pred glumce je stavljen izazovan zadatak da svojim igranjem neprestano drže pažnju gledaoca na zahtevnom tekstu. U tome nisu svi podjednako uspešni te na primer u dužim deonicama Čarni Đerić deluje dekoncentrisano a Slobodan Pavelkić skoro mehanički recituje pesmice. Nasuprot njima od svog zadatka prave pravi mali mini šou graciozna i dominantna Nataša Marković i razdragana u malicioznosti Vladislava Đorđević. Opet, na nivou kolektiva, glumačka ekipa funkcioniše skladno i ostvaruje malu grupnu bravuru u sceni „suđenja“ kada se svo osmoro glumaca velikom brzinom nadovezuju jedni na druge reč po reč.
Drugi deo diptiha se postavlja kao potpuna suprotnost toj uređenosti i blještavilu. Podeljen na pet kratkih epizoda, Rio bar nam daje naličje tj skriveno, zakopano i potisnuto grandiozne Evrope – priče sa socijalne i geografske margine. Svaku epizodu otvara narator/ka (Nataša Marković i Bojan Đorđev u poslednjoj epizodi) sa opisom situacije iz sadašnjeg, tranzicijskog momenta, te sigurno i katkad rezignirano nas iz posledice uvodi u uzrok - u jednu od priča iz rata u Hrvatskoj. Sena Đorović u Tom i Džeri sporo, tiho a uzbuđeno govori o prvoj uzbuni i iskustvu skloništa, Marija Opsenica u Zdravo Marijo prenosi ogorčeni i cinični obračun sa sopstvenim religijskim osećajima, Vladislava Đorđević u epizodi Pobjeda oličava histeričnu i destruktivnu „mladost“ kojom se politički manipuliše dok Snežana Milojević u ...I 10 godina kasnije prenosi kumuliranu frustraciju, mržnju i ogorčenost žene sa margine i PTSP-jem. Sama podrumska prostorija obojena je crvenim flekama po zidovima, a u njoj se pored glumice umotane u ćebe, nalazi još jedno nepomično žensko telo koje od epizode do epizode leži na dušeku, sedi, ili skače u mestu. Pozicija publike u tom podrumu (naslonjeni/pribijeni uza zid, ili stojimo negde u prostoru) izaziva nelagodnost, ali i omogućava maksimalnu koncentraciju na tekst i ubojite, snažne, ironične, destabilizujuće rečenice Ivane Sajko. Sam diptih publiku stavlja pred dva prizora: simuliranu udobnost i zajedništvo sa jedne strane, i sa druge izolovanost i teškoću da se gleda drugima u oči u hladnom polumraku. Projekat Evropa + Rio bar jasna je i čista realizacija dosledno sprovedene ideje i ohrabrujuć početak programa Rizik koji donosi mogućnost otvaranja prostora za preko potrebno kosnstituisanje punokrvne ne-mainstream scene, odvojene od okoštalog i slabo inspirativnog dominantnog pozorišnog sistema.
Olga Dimitrijević
Kritika objavljena u časopisu Vreme br 882, 29. Novembar 2007.
style="font-size:85%;">
Zvaničnost i svečanost izraza Evrope su prvo vizuelno istaknuti svedenom, svetlom i minimalnom scenografijom (Siniša Ilić), i stilski i koloritno ujednačenim kostimima (Maja Mirković) te smo tako odmah uvedeni u atmosferu proslave (slušamo himnu EU), i mehanizma u kom je svaki točkić na svom mestu. Sam tekst čine naizmenične monološke deonice Mame i Dece. Đorđev ove mogućnosti dramskih likova cepa na 8 glumaca i glumica, a još dalje odlazi kada sam sa autorskim timom izađe i izgovori deo teksta Dece: „Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava“. Ovaj direktni osvrt na osakaćenost svoje generacije i posmatranje ratova devedesetih ne kao ekces koji se desio varvarskom Balkanu, već kao integralni deo evropske politike i istorije ujedno je i odgovor na mogući prigovor tipa “šta se to nas tiče kad još nismo u Evropi”.
S obzirom na odsustvo klasične dramske forme, pred glumce je stavljen izazovan zadatak da svojim igranjem neprestano drže pažnju gledaoca na zahtevnom tekstu. U tome nisu svi podjednako uspešni te na primer u dužim deonicama Čarni Đerić deluje dekoncentrisano a Slobodan Pavelkić skoro mehanički recituje pesmice. Nasuprot njima od svog zadatka prave pravi mali mini šou graciozna i dominantna Nataša Marković i razdragana u malicioznosti Vladislava Đorđević. Opet, na nivou kolektiva, glumačka ekipa funkcioniše skladno i ostvaruje malu grupnu bravuru u sceni „suđenja“ kada se svo osmoro glumaca velikom brzinom nadovezuju jedni na druge reč po reč.
Drugi deo diptiha se postavlja kao potpuna suprotnost toj uređenosti i blještavilu. Podeljen na pet kratkih epizoda, Rio bar nam daje naličje tj skriveno, zakopano i potisnuto grandiozne Evrope – priče sa socijalne i geografske margine. Svaku epizodu otvara narator/ka (Nataša Marković i Bojan Đorđev u poslednjoj epizodi) sa opisom situacije iz sadašnjeg, tranzicijskog momenta, te sigurno i katkad rezignirano nas iz posledice uvodi u uzrok - u jednu od priča iz rata u Hrvatskoj. Sena Đorović u Tom i Džeri sporo, tiho a uzbuđeno govori o prvoj uzbuni i iskustvu skloništa, Marija Opsenica u Zdravo Marijo prenosi ogorčeni i cinični obračun sa sopstvenim religijskim osećajima, Vladislava Đorđević u epizodi Pobjeda oličava histeričnu i destruktivnu „mladost“ kojom se politički manipuliše dok Snežana Milojević u ...I 10 godina kasnije prenosi kumuliranu frustraciju, mržnju i ogorčenost žene sa margine i PTSP-jem. Sama podrumska prostorija obojena je crvenim flekama po zidovima, a u njoj se pored glumice umotane u ćebe, nalazi još jedno nepomično žensko telo koje od epizode do epizode leži na dušeku, sedi, ili skače u mestu. Pozicija publike u tom podrumu (naslonjeni/pribijeni uza zid, ili stojimo negde u prostoru) izaziva nelagodnost, ali i omogućava maksimalnu koncentraciju na tekst i ubojite, snažne, ironične, destabilizujuće rečenice Ivane Sajko. Sam diptih publiku stavlja pred dva prizora: simuliranu udobnost i zajedništvo sa jedne strane, i sa druge izolovanost i teškoću da se gleda drugima u oči u hladnom polumraku. Projekat Evropa + Rio bar jasna je i čista realizacija dosledno sprovedene ideje i ohrabrujuć početak programa Rizik koji donosi mogućnost otvaranja prostora za preko potrebno kosnstituisanje punokrvne ne-mainstream scene, odvojene od okoštalog i slabo inspirativnog dominantnog pozorišnog sistema.
Olga Dimitrijević
Kritika objavljena u časopisu Vreme br 882, 29. Novembar 2007.
Subject: Europa + Rio bar Re:politički teatar
Ana Vujanović
Pozorišni »diptih« beogradskog reditelja Bojana Đorđeva se zasniva na dva teksta zagrebačke spisateljice Ivane Sajko: drami Europa i romanu Rio bar. Ako ste pomislili da se značenje »političkog« iz naslova ovog teksta već naslućuje u škripanju (između) geo-političkih lociranja ovo dvoje autora – na pogrešnom ste putu. Beograd Bojana Đorđeva i Zagreb Ivane Sajko samo su porozne kontekstualne mape za jednu drugačiju »politiku« teatra, o kojoj ću ovde govoriti. Da stvar bude komplikovanija a mnogima i iritantnija, međusobno su bliskije i sličnije nego Zagreb Ivane Sajko i mnogi drugi Zagrebi, Beograd Bojana Đorđeva i mnogi drugi Beogradi...
Ivana Sajko i Bojan Đorđev su savremeni autori, mlađe generacije (oko 30 godina), koja ipak – usled gustog vremena na ovom području poslednjih decenija – ima začuđujuće dugo, čak odvratno dugo pamćenje. Ono obuhvata i takve katastrofe kao što su raspad SFRJ, smena birokratizovanog kasnog socijalizma pro-totalitarnim nacionalističkim režimima, brutalni ex-Yu građanski ratovi, Oluja i Srebrenica i... i... i..., stvaranje novih država i njihovih neverovatno različitih, originalnih i čistih nacija, njihovih jezika, milenijumskih istorija i sve brojnjih kraljeva i kneževa, godine siromaštva i uličnih demonstracija, potpuni nestanak levice s javne scene, jedna mlada kojoj su zasrali i venčanje i život poubijavši kumove i mladoženju ili svekra i sveštenika, ...a na kraju svih tih katastrofa u njihovo pamćenje ulazi još jedna – obećana nova, umivena budućnost u neoliberalnom kapitalizmu 50-godina-ujedinjene-u-razlikama Evrope.
Ovo poslednje, sa neizbrisivim tragovima prošlog, je kontekst o kojem govore, ali i u kojem su pisani i u kojem se režiraju tekstovi Europa i Rio bar. I s tim bih završila priču o političnosti ovog projekta na nivou njegovog sadržaja.
Političko pitanje koje mi se u ovom projektu čini kompleksnije i važnije – jeste političnost samog umetničkog rada. To se dakle ne odnosi na »temu« rada, nego na njegovu materijalnu, medijsku strukturu, na označiteljsku organizaciju teksta i afektacijske potencijalnosti izvedbe, na njihove registre delovanja unutar institucije ili sveta umetnosti i društvenog konteksta, na autorske pozicije, kao i na perceptivne i kognitivne odnose prema čitateljstvu i gledateljstvu.
Drama Europa, objavljena je u okviru dramske zbirke Žena bomba, u izdanju Meandra iz Zagreba, 2004. godine. Rio bar je prvi roman Ivane Sajko, objavljen takođe u izdanju Meandra, u Zagrebu 2006. Žanrovske odrednice ova dva teksta ne postoje, odnosno kompleksne su u toj meri da prevazilaze pojam „žanra“. Europa je određena kao monolog za majku Courage i njezinu djecu, a Rio bar kao 8 monologa o ratu za 8 glumica odjevenih u vjenčanice. Ove para- ili kvazi-žanrovske odrednice svakako nisu direkcije za katalogizaciju. Koja je njihova uloga? Prvo, one nisu duhovito poigravanje sa publikom i njenim uobičajenim očekivanjima od žanra. Čitateljstvo se ovde tretira ozbiljno, kao suigrač. Odrednice su pre izazov čitaocima/teljkama da misle o njima kao otkrivenom referencijalnom polju (izvedbe: tekstualne ili scenske) tekstova, nego uputstvo autorke kako da se ti tekstovi shvate i sortiraju u istoriji drame. Europa tako nosi prepoznatljiv pečat Brechtove Majke Hrabrost, koja je data s jedne strane u dugoj alegorijskog perspektivi, od mitske priče o Evropi i belom biku do aktuelne ekonomsko-političke formacije Evropske unije, kojoj je s druge strane kontrapunkt kvazi-intimna priča o ljubavnom odnosu Evrope i Pukovnika, njegovim prljavim vojnim operacijama, njenim „ženskim“ razočaranjima, i njihovoj beslovesnoj ali nepogrešivo brutalnoj Deci, kojoj „ostaje ovaj svet“. Političnost ovog teksta i jeste pre svega u tenziji alegorijske reprezentativnosti, retoričnosti i monumentalnosti Evrope i brutalnosti realizma njenih zakulisnih tokova, backstagea politike, rata i mira. Sama autorka o njima ne sudi sa suverene nad-pozicije, ona ih pre iznosi kao dve simultane slike u kojima se i ona kreće po rubovima, dok se njena autorska presuda sastoji u samom zahtevu za njihovim neraskidivim povezivanjem, zahtevom koji otvara pukotinu, gap hipokrizije u ideološki inače glatkom i praznom govoru nove Evrope.
Roman Rio bar gradi sasvim drugačiju autorsku poziciju, te se autorski subjekt pojavljuje i kao glavni agens političnosti ovog teksta. Autorka je u Rio baru odnosno Rio baru udvostručena; pojavljuje se i kao lik u romanu i kao njegova autorka/naratorka. Kao naratorka, ona sebe uvodi u nekoj vrsti didaskalija, gde objašnjava kako sedi na terasi jednog primorskog kafea (Rio bara) i piše roman (Rio bar), sastavljen od osam monologa. I dok autorka govori iz aktuelne sadašnjosti primorskog gradića, monolozi nas vraćaju u 90e i doba ex-Yu ratova o kojima govore njegove žrtve i svedokinje. Međutim, autorkine napomene čine integralni deo i ugrađuju se u tok romana, kao priča koja se događa „10 godina posle“, a koja ima i sopstvena sećanja na vreme o i u kojem govore monolozi. Sajko intencionalno doprinosi ovoj nerazmrsivosti kada napominje: „Ove je monologe napisala junakinja mog romana Rio bar (Meandar, 2006)“, a zatim: „Pijem u Rio baru. / I pišem roman u kojem pijem u Rio baru. / I pišem tekst ’Osam monologa o ratu za osam glumica odjevenih u vjenčanice’. / I opet pijem. / Bilo bi mi bolje da nešto pojedem“. U strukturi romana imamo tri odvojive tekstualne razine: monologe koji su dati kao ispovesti o ratovima 90ih; koje se kontekstualizuju aktuelnim procesom pisanja naratorke; koja nam na kraju romana nudi fusnote sačinjene od istorijskih podataka, novinskih članaka, sudskih izveštaja i sličnih materijala o akciji Oluja 1995, koje funkcionišu kao dokumentarna potpora monologa. Međutim, umnožavanje autorskog subjekta ne znači njegovo „rasplinjavanje“ i povlačenje, naprotiv – on prožima sva tri segmenta sve vreme, vešto prelazeći granice između dramske fikcije i sopstvenog političkog govora. Iako ovde nema mesta za detaljnije razlaganje, naglasiću još samo to da ovakvim postupkom Sajko dovodi u direktnu vezu dramski i politički govor, koji se pojavljuju gotovo kao blizanci – podjednako klizeći Mebiusovom trakom retorike. A verujemo im više ili manje samo i jedino u zavisnosti od kompetencija verodostojnosti i istinitosti, koje se pripisuju govoru na određenom mestu javnog prostora društva.
Zaključak podjednako razoran i za teatar i za politiku.
Teatar Ivane Sajko stoga kreće sa izmaknutog tla pod vlastitim nogama. Svakako, reditelj/ka sve to može vratiti u mirno more repertoarskog dramskog teatra, koje i ako zadrži političnost tema i sadržaja, spasava sebe ove nepodnošljive blizine politike. To bi taman i bila „prava mera socijalne kritike“, ugodna prosvećenim građanskim očima i ušima. Jedini problem je što to onda više ne bi bio teatar Ivane Sajko. Bojan Đorđev je sa svojim autorskim kolektivom krenuo u iscrtavanje drugačijeg vektora političkog teatra zasnovanog na ovim tekstovima. Šta znači drugačiji a zasnovan? S jedne strane, Đorđev i saradnici ne slede tekstove Sajko kao dogmu, kanon ili Sveto pismo. Tu se ne radi samo o odstupanjima od didaskalija, postavki likova, pa i priličnim skraćivanjima i mešanjima tekstova. Pre svega, tekstovi Europa i Rio bar su nezavisno objavljeni i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog diptiha povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog meta-narativa (Europe) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). I formalno, dok je Europa režirana kao pozorišna predstava sa osam glumica/aca i horom, koja se izvodi na sceni CZKDa, Rio bar je pozorišna instalacija u kojoj se „daje“ pozorišna serija u pet monodramskih epizoda, smeštenih u podrum Magacina u Kraljevića Marka. Ovaj odnos je dalje sproveden na ostalim medijskim, formalnim i estetskim planovima.
Ono što je bitno za relacije ovog teatarskog projekta sa polaznim tekstovima jeste da se izvedba, izvlačeći proceduralnu logiku tekstova, konstruiše kao „teatar političan na način tekstova Ivane Sajko“ – a ne teatar koji sledi i dosledno uprizoruje njene tekstove. Tako se recimo, udvostručavanje autorskog subjekta Rio bara premešta u izvedbu Europe na taj način što se sam autorski kolektiv pojavljuje na sceni kao izvođači Dece, koji izlažu sopstveni politički govor koristeći dramske replike. Ili, naratorka Rio bara se smešta u publiku, kao njen samoprozvani glasnogovornik. Ona joj, držeći se dosledno teksta Sajko, stavlja u usta reči koje sama nikada nije rekla, ali one postaju njene jer je propustila priliku da ih demantuje kad je trebalo govoriti. Na kraju, i Europa i Rio bar su postavljeni na scenu s namerom da uvedu gledateljstvo u situaciju tenzije između izvedbene perceptivnosti koja deluje na različitim razinama čulnosti i kognitivnog aspekta samog teksta, bilo da on donosi ispražnjenu sliku nove Evrope, bilo verističku sliku pozadine ratova za civilizaciju bilo dokumentarističke materijale o Oluji.
Ipak, sve je to na kraju krajeva fikcionalni dramski govor.
Ipak, to znači – politički govor čija je retoričnost prokazana kroz ne-verovatna usta njegovih scenskih (glasno)govornika.
Drugačije, re-politizacija danas i nije moguća. Jer u „podruštvljenom“, što znači totalno „depolitizovanom“ javnom prostoru neo-liberalno kapitalističkog društva, politika ostaje samo neiscrpna tema, pozorišnih priča, ili kafanskih, svejedno:
Svi vole da pričaju o politici.
Svi vole tu temu.
Uvek se negde ratuje.
- To oni namerno.
- Kod nas nema rata.
- Nije dugo.
- Nikad ne znaš.
- Nikad.
- Ima svakakvog smeća.
...
Pozorišni »diptih« beogradskog reditelja Bojana Đorđeva se zasniva na dva teksta zagrebačke spisateljice Ivane Sajko: drami Europa i romanu Rio bar. Ako ste pomislili da se značenje »političkog« iz naslova ovog teksta već naslućuje u škripanju (između) geo-političkih lociranja ovo dvoje autora – na pogrešnom ste putu. Beograd Bojana Đorđeva i Zagreb Ivane Sajko samo su porozne kontekstualne mape za jednu drugačiju »politiku« teatra, o kojoj ću ovde govoriti. Da stvar bude komplikovanija a mnogima i iritantnija, međusobno su bliskije i sličnije nego Zagreb Ivane Sajko i mnogi drugi Zagrebi, Beograd Bojana Đorđeva i mnogi drugi Beogradi...
Ivana Sajko i Bojan Đorđev su savremeni autori, mlađe generacije (oko 30 godina), koja ipak – usled gustog vremena na ovom području poslednjih decenija – ima začuđujuće dugo, čak odvratno dugo pamćenje. Ono obuhvata i takve katastrofe kao što su raspad SFRJ, smena birokratizovanog kasnog socijalizma pro-totalitarnim nacionalističkim režimima, brutalni ex-Yu građanski ratovi, Oluja i Srebrenica i... i... i..., stvaranje novih država i njihovih neverovatno različitih, originalnih i čistih nacija, njihovih jezika, milenijumskih istorija i sve brojnjih kraljeva i kneževa, godine siromaštva i uličnih demonstracija, potpuni nestanak levice s javne scene, jedna mlada kojoj su zasrali i venčanje i život poubijavši kumove i mladoženju ili svekra i sveštenika, ...a na kraju svih tih katastrofa u njihovo pamćenje ulazi još jedna – obećana nova, umivena budućnost u neoliberalnom kapitalizmu 50-godina-ujedinjene-u-razlikama Evrope.
Ovo poslednje, sa neizbrisivim tragovima prošlog, je kontekst o kojem govore, ali i u kojem su pisani i u kojem se režiraju tekstovi Europa i Rio bar. I s tim bih završila priču o političnosti ovog projekta na nivou njegovog sadržaja.
Političko pitanje koje mi se u ovom projektu čini kompleksnije i važnije – jeste političnost samog umetničkog rada. To se dakle ne odnosi na »temu« rada, nego na njegovu materijalnu, medijsku strukturu, na označiteljsku organizaciju teksta i afektacijske potencijalnosti izvedbe, na njihove registre delovanja unutar institucije ili sveta umetnosti i društvenog konteksta, na autorske pozicije, kao i na perceptivne i kognitivne odnose prema čitateljstvu i gledateljstvu.
Drama Europa, objavljena je u okviru dramske zbirke Žena bomba, u izdanju Meandra iz Zagreba, 2004. godine. Rio bar je prvi roman Ivane Sajko, objavljen takođe u izdanju Meandra, u Zagrebu 2006. Žanrovske odrednice ova dva teksta ne postoje, odnosno kompleksne su u toj meri da prevazilaze pojam „žanra“. Europa je određena kao monolog za majku Courage i njezinu djecu, a Rio bar kao 8 monologa o ratu za 8 glumica odjevenih u vjenčanice. Ove para- ili kvazi-žanrovske odrednice svakako nisu direkcije za katalogizaciju. Koja je njihova uloga? Prvo, one nisu duhovito poigravanje sa publikom i njenim uobičajenim očekivanjima od žanra. Čitateljstvo se ovde tretira ozbiljno, kao suigrač. Odrednice su pre izazov čitaocima/teljkama da misle o njima kao otkrivenom referencijalnom polju (izvedbe: tekstualne ili scenske) tekstova, nego uputstvo autorke kako da se ti tekstovi shvate i sortiraju u istoriji drame. Europa tako nosi prepoznatljiv pečat Brechtove Majke Hrabrost, koja je data s jedne strane u dugoj alegorijskog perspektivi, od mitske priče o Evropi i belom biku do aktuelne ekonomsko-političke formacije Evropske unije, kojoj je s druge strane kontrapunkt kvazi-intimna priča o ljubavnom odnosu Evrope i Pukovnika, njegovim prljavim vojnim operacijama, njenim „ženskim“ razočaranjima, i njihovoj beslovesnoj ali nepogrešivo brutalnoj Deci, kojoj „ostaje ovaj svet“. Političnost ovog teksta i jeste pre svega u tenziji alegorijske reprezentativnosti, retoričnosti i monumentalnosti Evrope i brutalnosti realizma njenih zakulisnih tokova, backstagea politike, rata i mira. Sama autorka o njima ne sudi sa suverene nad-pozicije, ona ih pre iznosi kao dve simultane slike u kojima se i ona kreće po rubovima, dok se njena autorska presuda sastoji u samom zahtevu za njihovim neraskidivim povezivanjem, zahtevom koji otvara pukotinu, gap hipokrizije u ideološki inače glatkom i praznom govoru nove Evrope.
Roman Rio bar gradi sasvim drugačiju autorsku poziciju, te se autorski subjekt pojavljuje i kao glavni agens političnosti ovog teksta. Autorka je u Rio baru odnosno Rio baru udvostručena; pojavljuje se i kao lik u romanu i kao njegova autorka/naratorka. Kao naratorka, ona sebe uvodi u nekoj vrsti didaskalija, gde objašnjava kako sedi na terasi jednog primorskog kafea (Rio bara) i piše roman (Rio bar), sastavljen od osam monologa. I dok autorka govori iz aktuelne sadašnjosti primorskog gradića, monolozi nas vraćaju u 90e i doba ex-Yu ratova o kojima govore njegove žrtve i svedokinje. Međutim, autorkine napomene čine integralni deo i ugrađuju se u tok romana, kao priča koja se događa „10 godina posle“, a koja ima i sopstvena sećanja na vreme o i u kojem govore monolozi. Sajko intencionalno doprinosi ovoj nerazmrsivosti kada napominje: „Ove je monologe napisala junakinja mog romana Rio bar (Meandar, 2006)“, a zatim: „Pijem u Rio baru. / I pišem roman u kojem pijem u Rio baru. / I pišem tekst ’Osam monologa o ratu za osam glumica odjevenih u vjenčanice’. / I opet pijem. / Bilo bi mi bolje da nešto pojedem“. U strukturi romana imamo tri odvojive tekstualne razine: monologe koji su dati kao ispovesti o ratovima 90ih; koje se kontekstualizuju aktuelnim procesom pisanja naratorke; koja nam na kraju romana nudi fusnote sačinjene od istorijskih podataka, novinskih članaka, sudskih izveštaja i sličnih materijala o akciji Oluja 1995, koje funkcionišu kao dokumentarna potpora monologa. Međutim, umnožavanje autorskog subjekta ne znači njegovo „rasplinjavanje“ i povlačenje, naprotiv – on prožima sva tri segmenta sve vreme, vešto prelazeći granice između dramske fikcije i sopstvenog političkog govora. Iako ovde nema mesta za detaljnije razlaganje, naglasiću još samo to da ovakvim postupkom Sajko dovodi u direktnu vezu dramski i politički govor, koji se pojavljuju gotovo kao blizanci – podjednako klizeći Mebiusovom trakom retorike. A verujemo im više ili manje samo i jedino u zavisnosti od kompetencija verodostojnosti i istinitosti, koje se pripisuju govoru na određenom mestu javnog prostora društva.
Zaključak podjednako razoran i za teatar i za politiku.
Teatar Ivane Sajko stoga kreće sa izmaknutog tla pod vlastitim nogama. Svakako, reditelj/ka sve to može vratiti u mirno more repertoarskog dramskog teatra, koje i ako zadrži političnost tema i sadržaja, spasava sebe ove nepodnošljive blizine politike. To bi taman i bila „prava mera socijalne kritike“, ugodna prosvećenim građanskim očima i ušima. Jedini problem je što to onda više ne bi bio teatar Ivane Sajko. Bojan Đorđev je sa svojim autorskim kolektivom krenuo u iscrtavanje drugačijeg vektora političkog teatra zasnovanog na ovim tekstovima. Šta znači drugačiji a zasnovan? S jedne strane, Đorđev i saradnici ne slede tekstove Sajko kao dogmu, kanon ili Sveto pismo. Tu se ne radi samo o odstupanjima od didaskalija, postavki likova, pa i priličnim skraćivanjima i mešanjima tekstova. Pre svega, tekstovi Europa i Rio bar su nezavisno objavljeni i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog diptiha povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog meta-narativa (Europe) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). I formalno, dok je Europa režirana kao pozorišna predstava sa osam glumica/aca i horom, koja se izvodi na sceni CZKDa, Rio bar je pozorišna instalacija u kojoj se „daje“ pozorišna serija u pet monodramskih epizoda, smeštenih u podrum Magacina u Kraljevića Marka. Ovaj odnos je dalje sproveden na ostalim medijskim, formalnim i estetskim planovima.
Ono što je bitno za relacije ovog teatarskog projekta sa polaznim tekstovima jeste da se izvedba, izvlačeći proceduralnu logiku tekstova, konstruiše kao „teatar političan na način tekstova Ivane Sajko“ – a ne teatar koji sledi i dosledno uprizoruje njene tekstove. Tako se recimo, udvostručavanje autorskog subjekta Rio bara premešta u izvedbu Europe na taj način što se sam autorski kolektiv pojavljuje na sceni kao izvođači Dece, koji izlažu sopstveni politički govor koristeći dramske replike. Ili, naratorka Rio bara se smešta u publiku, kao njen samoprozvani glasnogovornik. Ona joj, držeći se dosledno teksta Sajko, stavlja u usta reči koje sama nikada nije rekla, ali one postaju njene jer je propustila priliku da ih demantuje kad je trebalo govoriti. Na kraju, i Europa i Rio bar su postavljeni na scenu s namerom da uvedu gledateljstvo u situaciju tenzije između izvedbene perceptivnosti koja deluje na različitim razinama čulnosti i kognitivnog aspekta samog teksta, bilo da on donosi ispražnjenu sliku nove Evrope, bilo verističku sliku pozadine ratova za civilizaciju bilo dokumentarističke materijale o Oluji.
Ipak, sve je to na kraju krajeva fikcionalni dramski govor.
Ipak, to znači – politički govor čija je retoričnost prokazana kroz ne-verovatna usta njegovih scenskih (glasno)govornika.
Drugačije, re-politizacija danas i nije moguća. Jer u „podruštvljenom“, što znači totalno „depolitizovanom“ javnom prostoru neo-liberalno kapitalističkog društva, politika ostaje samo neiscrpna tema, pozorišnih priča, ili kafanskih, svejedno:
Svi vole da pričaju o politici.
Svi vole tu temu.
Uvek se negde ratuje.
- To oni namerno.
- Kod nas nema rata.
- Nije dugo.
- Nikad ne znaš.
- Nikad.
- Ima svakakvog smeća.
...
Prošvercovani tekstovi na sceni
sa Bojanom Đorđevim razgovarala Ana Vujanović
AV: Bojane, tekstove Ivane Sajko, Europa i Rio Bar si sam izabrao i već neko vreme pokušavao da postaviš na scenu. Kako i zašto si se odlučio za njih? Šta te za njih vezuje?
BĐ: Rad Ivane Sajko pratim već neko vreme – od 2001. kad sam naišao na njenu prvu zbirku dramskih tekstova. Već tada sam video da se radi o izuzetno snažnom pismu i druga zbirka – Žena bomba, u kojoj se nalazi i Evropa je pokazala dalje eksperimentisanje sa formom i iskreno me oduševila.
Još od akademije imam veliki problem u odabiru dramskih tekstova – drama kao takva me zaista malo interesuje, osim kao istorijski artefakt. Drama mi deluje potpuno anahrono, jer svojim tvrdoglavim insistiranjem na ipak-uvek realističkom dijalogu i principu 'ključaonice' ne uspeva da govori iz i o sadašnjem trenutku. U tom smislu većina sižea, replika, likova iz istorijskog a i savremenog, ne-kritičkog, reproduktivnog dramskog korpusa su mi strani – ja ih ne razumem, ne umem i ne želim da ih kao reditelj ni zastupam niti da ih izvrgnem ruglu ili da ih kritikujem. Većina mojih izvedbenih radova jesu bazirani na tekstovima, ali ne na dramskim tekstovima, već na nečemu što mislim da je mnogo ubitačnije da se izgovara sa scene – to su prošvercovani parateorijski tekstovi, lažne ispovesti, konstantna samopreispitivanja izvedbene situacije itd.
Evropa i Žena bomba, a kasnije i para-roman Rio bar, tekstovi koji svoju idealnu izvedbu već imaju na papiru, u publikaciji, se čine kao pravi izazov za savremenu scenu. U njima nalazim gotovo idealni spoj eksperimenta sa formom (post)dramskog pisma i savremene i relevantne tematike – i na lokalnom i globalnom planu.
AV: Šta ti je kao reditelju i umetniku naročito poetički i politički blisko u tekstovima Ivane Sajko – pre svega mislim na Europu i Rio bar?
BĐ: Blisko mi je njeno tematsko/ideološko stanovište i njen kritički diskurs, i to je motivacija za postavku ovih tekstova. Način na koji piše istoriju Evrope u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. Uzbudljiv mi je način na koji se kritički odnos krši u susretu sa emocijom i sentimentom i obrnuto kod Sajko. A zatim i ne najmanje bitno, otvoreno i konstantno upisivanje telesnosti, prisustva autorke koje postaje legitimni deo komada kao i replike likova. I rizično balansiranje između duboko intimnih i megalomanski javnih tema.
AV: Tekstovi Evropa i Rio bar su objavljeni sasvim nezavisno. Prva je drama, drugo roman... u njima ne postoje direktne međusobne reference. Ipak, ti si odlučio da ih postaviš «u paru», kao svojevrsni teatarsko-performerski «diptih». Koji su razlozi za to? I na koji način povezuješ ove tekstove u svom umetničkom projektu?
BĐ: Evropa i Rio bar se odlično međusobno preiščitavaju. Zamislio sam ih kao tipičan kontrastni 'crno-beli' diptih. Rio bar se dešava u zapećku Evrope i Evrope, Evropa Evropa se konstituišu na svojoj razlici od Rio bara. Koliko je Evropa koreografisana i 'pozorišna', toliko je Rio bar statičan, u grču i 'stegnuto' poseže za pozorišnim mehanizmima. Koliko je Evropa himnična, svečana i alegorijska, toliko je Rio bar dokumentaristički i performerski. Evropa je osvetljena, Rio bar se dešava u mraku. Rio bar funkcioniše kao elaborirane fusnote Evrope. A oba teksta govore o ratu. Ratna tematika o kojoj slušamo u Evropi je konkretizovana i kontekstualizovana u Rio baru. Kada sam Ivani Sajko pisao da Evropu i Rio bar postavljam kao diptih, ona se složila i dala svoje razmišljanje o odnosu dva teksta, koje definiše i moje razloge:
Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.
AV: Moje je mišljenje da će Europa i Rio bar (u tvojoj režiji u okviru Rizika) biti jedan od najpolitičkijih pozorišnih projekata izvedenih na našoj sceni poslednjih godina, i to projekat koji govori o našoj aktuelnoj društveno-političkoj situaciji na bolan, razoran pa i brutalan način. Koji je tvoj stav o njihovoj političnosti?
BĐ: U ovim tekstovima se srećno podudaraju političnost forme i sadržaja – i to je ono što mi je najveća motivacija za postavku. Političnost forme se ogleda u lomljenju i promeni dominantne lokalne paradigme. Ako je u našoj sredini dominantna paradigma manje ili više političan dramski tekst u tematskom smislu, u formalnom smislu se nije mnogo pomerio od 'dobro skrojenog realističkog komada' sa primesama 'fantastičnog realizma' ili u nešto boljem slučaju fragmentarne dramaturgije. U tom smislu tekstovi Ivane Sajko itekako jesu nešto novo i zastrašujuće. Nema ni naznake dijaloga, nema dramske radnje, nije ih lako smestiti čak ni u omnipotentnu scenu-kutiju, didaskalije metastaziraju i preuzimaju kompetencije replika a monolozi teku kao moćna i nemilosrdna bujica jezika koja ruši sve pred sobom i koju i glumci i publika moraju dugo da vare. A opet, hodajući po riskantnoj ivici između sofisticirane društvene kritike i banalnih ljubavnih priča, između formalnog eksperimenta i pučke zabave, alegorijske ikonografije i gotovo dokumentarnih opisa ratnih razaranja, izbeglica, zločina, Sajko nepogrešivo uspeva da dijagnosticira 'sada-i-ovde'.
AV: Na koji način ti radiš sa političnošću tvoje scenske izvedbe? Dakle, ne pitam te o tekstovima, nego o političnosti same izvedbe, u njenim medijskim, izvođačkim, scenskim, koreografskim i zvučnim aspektima?
U vezi sa tim me zanima i kakav je odnos te i takve izvedbene političnosti sa političnošću samih tekstova? Da li je ona sledi, proizilazi iz nje, nadograđuje je, suprotstavlja joj se?
BĐ: Inscenirati tako vešto izvedene tekstove na papiru je veliki izazov. Gledajući u 'žanrovske' odrednice oba teksta, dolazimo do sledećih informacija: Evropa je monolog u kojem se ornamentalno pojavljuju i horske numere dece, Rio bar je 8 monologa za 8 glumica, a kad bi se sledila ta trik-uputstva autorke, izneverila bi se logika samih tekstova. Rekao bih da ne pokušavam da doslovno insceniram ono što je Sajko napisala, već da svojim inscenacijama uradim u izvedbi ono što je ona svojim tekstovima uradila tradicionalnom dramskom tekstu. To donekle podrazumeva i razaranje samih tekstova. Evropa, onako kako je napisana može biti san svake inteligentne glumice. Kod mene ne postoji Evropa, već svi mi (bukvalno, jer i ja sa autorskim timom izvodim deo teksta) u nekom trenutku postajemo Evropa – dakle jedan politički aspekt moje postavke je potpuno ukidanje dramskog lika – odnosno izmicanje tla pod nogama monodrame kao tradicionalnog žanra. Ili recimo, Rio bar se radi kao serija, u pet nastavaka. Ona je svakako inspirisana 'dvoglasnom' i epizodnom strukturom romana, ali i fantastičnom proliferacijom u poslednjoj godini 'dobrosusedskih' srpsko-hrvatskih ili hrvatsko-srpskih TV serija, a bez pomena Vukovara ili Oluje. I opet se vraćam na početak i taj čvrst spoj političnosti forme i sadržaja u ovim tekstovima koji želim da prenesem i u postavku. U tom smislu želim da budem veran izvoru.
AV: Kakvu recepciju očekuješ? Da li razmišljaš o tome da ćeš možda biti optuživan zbog političke brutalnosti koja razara mnoge mitove, istorije, nacionalne narativne i kolektivne snove? Ili, s druge strane, da li postoji opasnost da budeš «pogrešno shvaćen», da kritika Evrope bude pročitana kao osnaživanje lokalnog nacionalizma, ili da razotkrivanje pomamnog lica Oluje bude shvaćeno kao slava srpskom stradalništvu? Da li si svestan mogućnosti ovih kontradiktornosti, i šta si povodom njih uradio u svojoj postavci?
BĐ: Nadam se optužbama da politička brutalnost diskursa ovih tekstova i predstava razara mnoge mitove, istorije, nacionalne i internacionalne narative i kontinentalne i lokalne snove. To mi i jeste cilj. Baš upravo zbog toga, teško da ovakvi tekstovi mogu da se shvate kao slavljenje bilo čega. Oni su nedvosmisleno skeptični, zapitani i pre svega zgađeni svetom u kojem živimo, i tu nema mesta za slavlje, lament ili apologije bilo koje vrste (i 'strane'). Naravno da će inscenacija Oluje iz Rio bara (ili Oluje, kao takve) biti kontroverzna, i u Zagrebu i u Beogradu, iz mnogih razloga. Čini mi se da danas, na žalost, pozorište ili umetnost uopšte, teško da može da pokrene bilo kakav pravi 'dijalog' ili kontroverzu u javnosti, osim onih tabloidnih, ali to me ne zanima mnogo...
U monolozima u Rio baru je ubedljivo, u gotovo svakoj rečenici nerazmrsivo pomešana pozicija žrtve i zločinca, na sličan način na koji se u Evropi od replike do replike kritička pozicija menja, i Sajko ne ostaje 'dužna' ni liberalno kapitalističkoj demokratiji niti militarno-nacionalističkim diktaturama i polu-diktaturama lokalnog tipa. Dakle, ja se ovde ne stavljam ni na jednu ni na drugu stranu, već duboko osuđujem svet podeljen na Srbe i Hrvate. Beskompromisno kritička pozicija ovih tekstova je najubedljiviji argument protiv tog «pogrešnog shvatanja» i moguće zloupotrebe, to je nešto što sam ja u svojoj postavci sledio i dalje razvijao.
Svaki javni govor, politika ili umetnost računa sa rizikom da bude pogrešno interpretiran. Ja sam spreman na taj rizik (tako se ceo projekat CzKD-a i zove). Verujem da bi, ako bi se ista predstava izvodila u nekom drugom prostoru, pozorištu (a simptomatično je da se NE IZVODI), rizik pogrešne-interpretacije bio veći. Ali CzKD i TkH imaju svoju transparentnu političku i kulturno-političku poziciju koja itekako, i čini mi se nepogrešivo određuje značenje sadržaja koji se izvodi. Nikako ne treba potcenjivati publiku.
AV: Bojane, tekstove Ivane Sajko, Europa i Rio Bar si sam izabrao i već neko vreme pokušavao da postaviš na scenu. Kako i zašto si se odlučio za njih? Šta te za njih vezuje?
BĐ: Rad Ivane Sajko pratim već neko vreme – od 2001. kad sam naišao na njenu prvu zbirku dramskih tekstova. Već tada sam video da se radi o izuzetno snažnom pismu i druga zbirka – Žena bomba, u kojoj se nalazi i Evropa je pokazala dalje eksperimentisanje sa formom i iskreno me oduševila.
Još od akademije imam veliki problem u odabiru dramskih tekstova – drama kao takva me zaista malo interesuje, osim kao istorijski artefakt. Drama mi deluje potpuno anahrono, jer svojim tvrdoglavim insistiranjem na ipak-uvek realističkom dijalogu i principu 'ključaonice' ne uspeva da govori iz i o sadašnjem trenutku. U tom smislu većina sižea, replika, likova iz istorijskog a i savremenog, ne-kritičkog, reproduktivnog dramskog korpusa su mi strani – ja ih ne razumem, ne umem i ne želim da ih kao reditelj ni zastupam niti da ih izvrgnem ruglu ili da ih kritikujem. Većina mojih izvedbenih radova jesu bazirani na tekstovima, ali ne na dramskim tekstovima, već na nečemu što mislim da je mnogo ubitačnije da se izgovara sa scene – to su prošvercovani parateorijski tekstovi, lažne ispovesti, konstantna samopreispitivanja izvedbene situacije itd.
Evropa i Žena bomba, a kasnije i para-roman Rio bar, tekstovi koji svoju idealnu izvedbu već imaju na papiru, u publikaciji, se čine kao pravi izazov za savremenu scenu. U njima nalazim gotovo idealni spoj eksperimenta sa formom (post)dramskog pisma i savremene i relevantne tematike – i na lokalnom i globalnom planu.
AV: Šta ti je kao reditelju i umetniku naročito poetički i politički blisko u tekstovima Ivane Sajko – pre svega mislim na Europu i Rio bar?
BĐ: Blisko mi je njeno tematsko/ideološko stanovište i njen kritički diskurs, i to je motivacija za postavku ovih tekstova. Način na koji piše istoriju Evrope u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. Uzbudljiv mi je način na koji se kritički odnos krši u susretu sa emocijom i sentimentom i obrnuto kod Sajko. A zatim i ne najmanje bitno, otvoreno i konstantno upisivanje telesnosti, prisustva autorke koje postaje legitimni deo komada kao i replike likova. I rizično balansiranje između duboko intimnih i megalomanski javnih tema.
AV: Tekstovi Evropa i Rio bar su objavljeni sasvim nezavisno. Prva je drama, drugo roman... u njima ne postoje direktne međusobne reference. Ipak, ti si odlučio da ih postaviš «u paru», kao svojevrsni teatarsko-performerski «diptih». Koji su razlozi za to? I na koji način povezuješ ove tekstove u svom umetničkom projektu?
BĐ: Evropa i Rio bar se odlično međusobno preiščitavaju. Zamislio sam ih kao tipičan kontrastni 'crno-beli' diptih. Rio bar se dešava u zapećku Evrope i Evrope, Evropa Evropa se konstituišu na svojoj razlici od Rio bara. Koliko je Evropa koreografisana i 'pozorišna', toliko je Rio bar statičan, u grču i 'stegnuto' poseže za pozorišnim mehanizmima. Koliko je Evropa himnična, svečana i alegorijska, toliko je Rio bar dokumentaristički i performerski. Evropa je osvetljena, Rio bar se dešava u mraku. Rio bar funkcioniše kao elaborirane fusnote Evrope. A oba teksta govore o ratu. Ratna tematika o kojoj slušamo u Evropi je konkretizovana i kontekstualizovana u Rio baru. Kada sam Ivani Sajko pisao da Evropu i Rio bar postavljam kao diptih, ona se složila i dala svoje razmišljanje o odnosu dva teksta, koje definiše i moje razloge:
Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.
AV: Moje je mišljenje da će Europa i Rio bar (u tvojoj režiji u okviru Rizika) biti jedan od najpolitičkijih pozorišnih projekata izvedenih na našoj sceni poslednjih godina, i to projekat koji govori o našoj aktuelnoj društveno-političkoj situaciji na bolan, razoran pa i brutalan način. Koji je tvoj stav o njihovoj političnosti?
BĐ: U ovim tekstovima se srećno podudaraju političnost forme i sadržaja – i to je ono što mi je najveća motivacija za postavku. Političnost forme se ogleda u lomljenju i promeni dominantne lokalne paradigme. Ako je u našoj sredini dominantna paradigma manje ili više političan dramski tekst u tematskom smislu, u formalnom smislu se nije mnogo pomerio od 'dobro skrojenog realističkog komada' sa primesama 'fantastičnog realizma' ili u nešto boljem slučaju fragmentarne dramaturgije. U tom smislu tekstovi Ivane Sajko itekako jesu nešto novo i zastrašujuće. Nema ni naznake dijaloga, nema dramske radnje, nije ih lako smestiti čak ni u omnipotentnu scenu-kutiju, didaskalije metastaziraju i preuzimaju kompetencije replika a monolozi teku kao moćna i nemilosrdna bujica jezika koja ruši sve pred sobom i koju i glumci i publika moraju dugo da vare. A opet, hodajući po riskantnoj ivici između sofisticirane društvene kritike i banalnih ljubavnih priča, između formalnog eksperimenta i pučke zabave, alegorijske ikonografije i gotovo dokumentarnih opisa ratnih razaranja, izbeglica, zločina, Sajko nepogrešivo uspeva da dijagnosticira 'sada-i-ovde'.
AV: Na koji način ti radiš sa političnošću tvoje scenske izvedbe? Dakle, ne pitam te o tekstovima, nego o političnosti same izvedbe, u njenim medijskim, izvođačkim, scenskim, koreografskim i zvučnim aspektima?
U vezi sa tim me zanima i kakav je odnos te i takve izvedbene političnosti sa političnošću samih tekstova? Da li je ona sledi, proizilazi iz nje, nadograđuje je, suprotstavlja joj se?
BĐ: Inscenirati tako vešto izvedene tekstove na papiru je veliki izazov. Gledajući u 'žanrovske' odrednice oba teksta, dolazimo do sledećih informacija: Evropa je monolog u kojem se ornamentalno pojavljuju i horske numere dece, Rio bar je 8 monologa za 8 glumica, a kad bi se sledila ta trik-uputstva autorke, izneverila bi se logika samih tekstova. Rekao bih da ne pokušavam da doslovno insceniram ono što je Sajko napisala, već da svojim inscenacijama uradim u izvedbi ono što je ona svojim tekstovima uradila tradicionalnom dramskom tekstu. To donekle podrazumeva i razaranje samih tekstova. Evropa, onako kako je napisana može biti san svake inteligentne glumice. Kod mene ne postoji Evropa, već svi mi (bukvalno, jer i ja sa autorskim timom izvodim deo teksta) u nekom trenutku postajemo Evropa – dakle jedan politički aspekt moje postavke je potpuno ukidanje dramskog lika – odnosno izmicanje tla pod nogama monodrame kao tradicionalnog žanra. Ili recimo, Rio bar se radi kao serija, u pet nastavaka. Ona je svakako inspirisana 'dvoglasnom' i epizodnom strukturom romana, ali i fantastičnom proliferacijom u poslednjoj godini 'dobrosusedskih' srpsko-hrvatskih ili hrvatsko-srpskih TV serija, a bez pomena Vukovara ili Oluje. I opet se vraćam na početak i taj čvrst spoj političnosti forme i sadržaja u ovim tekstovima koji želim da prenesem i u postavku. U tom smislu želim da budem veran izvoru.
AV: Kakvu recepciju očekuješ? Da li razmišljaš o tome da ćeš možda biti optuživan zbog političke brutalnosti koja razara mnoge mitove, istorije, nacionalne narativne i kolektivne snove? Ili, s druge strane, da li postoji opasnost da budeš «pogrešno shvaćen», da kritika Evrope bude pročitana kao osnaživanje lokalnog nacionalizma, ili da razotkrivanje pomamnog lica Oluje bude shvaćeno kao slava srpskom stradalništvu? Da li si svestan mogućnosti ovih kontradiktornosti, i šta si povodom njih uradio u svojoj postavci?
BĐ: Nadam se optužbama da politička brutalnost diskursa ovih tekstova i predstava razara mnoge mitove, istorije, nacionalne i internacionalne narative i kontinentalne i lokalne snove. To mi i jeste cilj. Baš upravo zbog toga, teško da ovakvi tekstovi mogu da se shvate kao slavljenje bilo čega. Oni su nedvosmisleno skeptični, zapitani i pre svega zgađeni svetom u kojem živimo, i tu nema mesta za slavlje, lament ili apologije bilo koje vrste (i 'strane'). Naravno da će inscenacija Oluje iz Rio bara (ili Oluje, kao takve) biti kontroverzna, i u Zagrebu i u Beogradu, iz mnogih razloga. Čini mi se da danas, na žalost, pozorište ili umetnost uopšte, teško da može da pokrene bilo kakav pravi 'dijalog' ili kontroverzu u javnosti, osim onih tabloidnih, ali to me ne zanima mnogo...
U monolozima u Rio baru je ubedljivo, u gotovo svakoj rečenici nerazmrsivo pomešana pozicija žrtve i zločinca, na sličan način na koji se u Evropi od replike do replike kritička pozicija menja, i Sajko ne ostaje 'dužna' ni liberalno kapitalističkoj demokratiji niti militarno-nacionalističkim diktaturama i polu-diktaturama lokalnog tipa. Dakle, ja se ovde ne stavljam ni na jednu ni na drugu stranu, već duboko osuđujem svet podeljen na Srbe i Hrvate. Beskompromisno kritička pozicija ovih tekstova je najubedljiviji argument protiv tog «pogrešnog shvatanja» i moguće zloupotrebe, to je nešto što sam ja u svojoj postavci sledio i dalje razvijao.
Svaki javni govor, politika ili umetnost računa sa rizikom da bude pogrešno interpretiran. Ja sam spreman na taj rizik (tako se ceo projekat CzKD-a i zove). Verujem da bi, ako bi se ista predstava izvodila u nekom drugom prostoru, pozorištu (a simptomatično je da se NE IZVODI), rizik pogrešne-interpretacije bio veći. Ali CzKD i TkH imaju svoju transparentnu političku i kulturno-političku poziciju koja itekako, i čini mi se nepogrešivo određuje značenje sadržaja koji se izvodi. Nikako ne treba potcenjivati publiku.
Subscribe to:
Posts (Atom)