Džeki Kenedi / Medeja - Male tajne velikih figura mizoginije
dramaturška beleška
Predstava Jackie Kennedy / Medeja se zasniva na „kratkom spoju“ dva arhetipska teksta o ženi u današnjem društvu. Prvi je drama Jackie austrijske nobelovke, feministkinje i komunistkinje Elfriede Jelinek, čiji je glavni lik Jackie (Bouvier) Kennedy, kasnije Onassis. U drami, Jackie je prikazana u zoni neprikazivog – nakon svih medijskih reprezentacija, nakon svih društvenih uloga, nakon muževa, umrle dece, uspeha i neuspeha, nakon sopstvene smrti. Međutim, ovo „nakon“ kod Jelinek ne donosi predah „u redu, mašina je stala, sad ću konačno reći šta o svemu tome mislim“. Naprotiv, Jackie ponavlja sve stereotipe solidne žene i kad se oni od nje više ne traže. I kad se od nje ne traži ništa. Drugi tekst je Arhetip Medeja Ivane Sajko, jedne od najradikalnijih i samosvojnijih savremenih hrvatskih dramskih spisateljica. Medeja Ivane Sajko je konstruisana u neobičnom fragmentarnom i fragilnom razgovoru sa spisateljicom, koja pokušava da piše o njoj. Medeja, međutim, klizi. Isklizava. Odbija odgovornost za svoje „grehe“, ali se ne brani. Umorna je, nezainteresovana, gurnuta u beskrajnu vremensku perspektivu. Odbija svaku žensku ulogu koja joj je ponuđena kroz istoriju (od zločinca preko mučenice do heroine), odbija i samu činjenicu sopstvenog postojanja. I tako, svojom odlukom, postaje „ništa“. Oba teksta imaju izražene feminističke aspekte, ali su oni specifični i izvedeni na različite načine. Feminizam koji spaja, i razdvaja, ove tekstove ide od krajnje internalizacije poželjnog ženskog ponašanja (Jackie) do odbijanja bilo koje ponuđene ženske uloge (Medeja).
Njihov kratak spoj oličen je i u podnaslovu predstave „male tajne velikih figura mizoginije“. Predstava kreira priču o ultimativnoj mizoginiji, koja postoji, na različite načine maskirana i u današnjem društvu. Na sceni se, kroz repetitivnu scensku i govornu igru četiri glumice, nude tri mogućnosti za subjektivaciju žene unutar mizoginog sistema: Jackie (koja reprezentuje internalizovanu mizoginiju, koju sam ženski subjekt nastavlja da reprodukuje i kad nema spoljašnjih razloga za to), Marilyn Monroe (pojavljuje se kao „negativ“ Jackie, figura koja nastavlja da sprovodi mizogin scenario, naizgled glatko, ljupko i glupavo, dok je to ne ubije) i Medeja (koja je figura krajnje kritike, koja ne nastavlja ništa, ona staje, odbija, ali time i prestaje da postoji). Ovako postavljena priča je bezizlazna. Ona je zato mračna, opora, na momente gorko-duhovita i bez optimističnog pozitivnog preokreta na kraju. Predstava pre brutalno evidentira stanje stvari i dovodi ga do ekstrema, nego što predlaže rešenje. Kao neka vrsta društvene simptomatologije, koja odgovornost za rešenje prebacuje na gledaoce. Sve nas.
Ana Vujanović
