Nasuprot skriptovanim televizijskim formatima u kojima se pruža privid apsolutne kontrole nad sadržajem, rijaliti šou se javlja kao privid napuštanja kontrole. Kreativni proces proizvodnje sadržaja, biva ukinut zarad direktnog plasmana nekontrolisanog – kojem su sve manjkavosti dozvoljene i koje nije uslovljeno kvalitetom već kontinuitetom. Rialiti šou dopušta slučaj ali pod uslovom da ga unapred označi kao nešto izgredno, neprimereno, nepoželjno i – spektakularno.
Ono što čini Ričard Rauen u Džojsovim Izgnanicima na prvi pogled može da bude analogno ovakvoj televizijskoj praksi. Umesto da bude kvazidemijurg, Ričard Rauen dopušta stvarima da se dešavaju. On ne stvara, već interveniše. Međutim, po njegovom sopstvenom priznanju – ova intervencija u jednom trenutku neminovno biva uslovljena konvencijama građanskog društva tj. iz pozicije ovako postavljene pozorišne predstave – uslovljena je konvencijama građanskog pozorišta. Kao takva, ona je osuđena na propast jer interveniše priznajući konvenciju. Da pojasnimo – za Virdžiniju Vulf (koja, zanimljivo je pomenuti, za Džejmsa Džojsa nije imala preterano poštovanja) – pisanje Emili Bronte ili Džejn Ostin predstavljaju vrhunac borbe za ženska prava, jer upravo ženska prava ne zagovaraju, već pišu kao da su ta prava ostvarena. Ričard Rauen, na pragu toga da prestane da bude izgnanik, u isto vreme prestaje da bude izuzet iz konvencija diskursa koji je građanski i represivan. Prestavši da bude izgnanik, on je u direktnom sukobu sa ovakvim diskursom i na taj ga način samo potvrđuje – na isti način na koji rialiti šou afirmiše kontrolu.
Televizija je za ovu pozorišnu predstavu mreža društvenih konvencija koja je istovremeno karakteristična i za anahroniju građanskog pozorišta. Problem delanja unutar kutije/kutijâ može biti višestruko shvaćen:Izgnanici jesu, sa jedne strane, kritika neproizvodnje sadržaja, ali takođe i suočavanje autora sa preuzetom aparaturom tj. sredstvima kojima se služi a koja u isto vreme i kritikuje.
Nikola Skočajić
