Ivana Sajko – ŽENA BOMBA – režija Bojan Djordjev – treća premijera projekta RIZIK Centra Za Kulturnu Dekontaminaciju u BEOGRADSKOM DRAMSKOM POZORIŠTU – utorak, 29.januar 2008.
Dok ovo pišem (kasna noć) na jednom od TV kanala daje se ponovo i ponovo odlični i opominjući film MOMCI IZ BRAZILA sa Lorensom Olivijeom i Gregori Pekom, o fiktivnom produžetku FAŠIZMA delovanjem - preživelog u Brazilu, zloglasnog Dr. Mengelea koga, napokon, u novom ratnom poslu onemogućuje ostareli jevrejski lovac na naciste - a la Simon Vizental, koji skoro žrtvuje svoj život u toj akciji spašavanja sveta. I mislim se – dok ovo pišem – ko će se za nas ŽRTVOVATI i spasiti NAS od ponovnoga FAŠIZMA koji nam preti da ga svim srcem izglasamo na predstojećim izborima za predsednika države za koji dan?..Mislim se i nemam odgovora, u svojoj dubokoj strepnji, na to pitanje!..A u predstavi ŽENA BOMBA Ivane Sajko i Bojana Djordjeva, otvaraju se mnoga i mnoga pitanja terorizma i naročito pitanja individualnih samožrtvujućih dela ubistava političkih protivnika, uz obavezno spektakularno stradanje većeg broja nevinih prisutnih gradjana. Postavljaju se u ovom komadu – monologu raslojenom na osam ženskih likova – pitanja ispravnosti namere i ispravnosti rezultata tog terorističkog čina, ali postvljaju se i pitanja UZROKA uspostavljanja tog osvetničkog morala oličenog u kamikaza-delu iz političkih razloga. Ivana Sajko bavi se dubinskim i, nekako posebno PROŽIVLJENIM, iskušavanjem mašte i dometa sagledavanja mogućih odrednica komplikovanih dogadjaja kao što je i ovaj – čin političkog terorističkog akta ŽENE-samoubice. Autorka istražuje i po dokumentima i po tumačenjima – ali i po sopstvenoj intimnoj mašti i domišljanju – šta to sve treba da znači?..Šta je to u SUŠTINI i iz mnogih aspekata sagledano – ubiti nekoga o kome ništa lično ne znaš a uzimaš sebi pravo da ga lišiš onog osnovnog – prvog i poslednjeg – ličnog ŽIVOTA… I to tako što se i sam ŽRTVUJEŠ… I pri tom uništiš i sve najbliže prisutne gradjane???…Može se reći da je Ivana Sajko propustila kroz svoje stvaralačke šake skoro sve aspekte moralnog, psihološkog, sociološkog, istoricističkog, pravnog, religioznog, intimističkog, erotskog, racionalnog, intuitivnog…koncepta i konteksta akt samožrtvujućeg terorističkog čina političkog UBISTVA. Priča o pojmu i aspektima ŽENE BOMBE otvara beskrajan niz koncentričnih krugova uzroka i posledica koji se nadovezuju i samonastavljaju, vraćaju u istoriju i otvaraju nedoumice i bolna pitanja sadašnjosti i budućnosti o kojima bi se moglo diskutovati sa neizvesnim ishodom moralnog stava – odavde do večnosti. Moć pozorišta je u tome da SAŽME i umnogostruči asocijativnošću višeslojnu diskusiju i postavi je na iste tračnice toka jednog vremena trajanja. I Bojan Djordjev, Ana Vujanović i ostali saradnici na montaži osnovnog teksta, kao i glumice u predstavi, uspeli su da AKTUELIZUJU mnoge slojeve pomenutih problema koji se pojavljuju u analizi tog terorističkog akta samouništenja i uništenja koji je danas postao merilo odnosa zaraćenih strana – falangi bogatih moćnika Zapada i fanatičnih boraca Islamskog Džihada. Naravno da je posebna atrakcija predstave i osvetlajvanja pojmova o kojima se radi – britko preispitivanje svakog polaza sa obzirom da te akcije – samoubilačke osvete – vrše ŽENE o kojima znamo da nemaju baš emancipovanu ulogu na tom fatalnom ISTOKU!…I sve se to zavrti i uzburka – svi ti pojmovi, sve te dileme - o pravu na osvetu, o količini smrti, o konačnoj odluci, o prestanku sveta, o heroizmu i pravu…sve se to, kažem - zaošija i zamrsi, otvori i proverava više puta u ovom složenom literarnom tkanju iznesenom kroz kombinovani MONOLOG osam glumica. Bol i iskrena zapitanost, i čak drastični humor, uzbudjuju i čula i analitičku svest u stalnoj opsesiji konačnog rešenja. A u ovom trenutku i mi se – iako smo sada samo GLEDAOCI, nalazimo takodje pred raznim konačnim ODLUKAMA, pa nam je zato i teže da se odupremo čaroliji i opseni pitanja života i pitanja smrti koja se pred nama ovom predstavom pomno postavljaju. Tako je i došlo – verovatno slučajno, ali spontano bolno, da neželjenog incidenta u publici. Naime, baš do mene se jedna starija žena toliko uživela u predstavu da je dobila ozbiljan srčani napad i da se nije našao u redu iza nas jedan priseban mladić da je odmah bukvalno IZNESE sa predstave, pošto se ona nekoliko minuta glasno borila za vazduh, ko zna šta bi bilo od nje. Priznajem da sam, udubljen u izvodjenje, mislio da je to jedno od sredstava koje glumice – inače rasporedjene po sedištima u publici i povremeno osvetljavane – to duboko ritmičko uzbudjeno disanje - koriste i tada kao izraz, jer se ono i inače često čulo sa scene, pa zato i nisam bio svestan moguće agonije žene na sedištu do mene, pa joj sam nisam priskočio upomoć. Srećom da je mladić iza nas bio toliko prisebaan da je odmah bukvalno iznese i spreči ko zna kakve opasne posledice. Ali to je i neka vrsta osnovnog utiska sa ove predstave – ta duboka uživljenost glumica koje su sve odreda – iako smeštene na sedištima pored publike, bile toliko duboko u scenskom materijalu – psihološki, ritmički, intelektualno..da su potpuno zartvarale percepcijski krug sveže i neobične kakvoće. Zapravo ovo je bilo jedno sasvim LITERATURNO pozorište, znači pozorište priče i glasa, teksta i emocije – pozorište minimalne atrakcije spoljne organizacije prostora i ritma. ALI – emocije i doživljaj bili su kod glumica na sceni – smeštene medju gledaocima pod svetlima, bili su MAKSIMALNI i naročito sugestivvni. Od Danice Ristovski koja je otvorila svoje bogate riznice emocija i skokova iz doživljaja u misao, iz pobune u poraz, iz nade u fatalizam i sve to u fantastičnom tempo-ritmu Brehtovskog i klasicističkog Francuskog pozorišta..pa do fascinantne ispovedne uživljenosti u sliku kraja sveta Sonje Živanović dok sedi u istom redu sa publikom, svaka sekvenca bila je sklopljena disciplinovano i sa dubokom verom - i u moć pozorišta da se time bavi i u moć publike da to znanje primi i dokuči. Evo sada i svih ostalih imena junakinja večeri – glumica koje su donele slojevite dileme o aktu terorizma i samouništenja u političkom ratu kosmičkih razmera – Milena Djordjević, Jevgenija Ješkina Kovačević, Dejana Miladinović, Snežana Milojević, Milena Moravčević i Marija Opsenica. Svaka od njih je i kao Prva Violina složenog orkestra, ali i kao poslušna horistkinja istovremeno –donosila kontrapunktsku strukturu ovog iskrenog pozorišta koje se bori za našu dušu, za dušu svih izgubljenih tragača za istinom najdubljih osećaja i krivice i prava na pobunu. Prateći tankoćutnu i mudru Ivanu Sajko, Bojan Djordjev sa saradnicima, ali pre svega sa nadahnutim glumicama, došao je do PRAVOG novog pozorišta TEME i pozorišta SADRŽAJA, kako bi došao i Antički putujući pesnik ili Indijski tumač starostavnih Veda – knjiga mudrosti, pred zainteresovanim posmatračima uz noćnu vatru strasti i razuma. Eksperiment sa ritmovima i umnožavanjima sadržajnih celina prema uzorima kontrapunktskih celina i pitanja i odgovora, ponekad su previše očarali autore, tako da bi i sa manje meandara možda postigli istu snagu utiska. Stvar MERE u komplikovanoj komunikaciji je stavr pogadjanja i dosezanja tačke dometa. Ali – to će se, verujem - izbrusiti igranjem, a silina i dubina ovog pozorišta potvrdila se – PONOVO – u potpunosti. Bravo!..Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, sreda, 30.januar 2008.
