style="font-size:85%;">
Zvaničnost i svečanost izraza Evrope su prvo vizuelno istaknuti svedenom, svetlom i minimalnom scenografijom (Siniša Ilić), i stilski i koloritno ujednačenim kostimima (Maja Mirković) te smo tako odmah uvedeni u atmosferu proslave (slušamo himnu EU), i mehanizma u kom je svaki točkić na svom mestu. Sam tekst čine naizmenične monološke deonice Mame i Dece. Đorđev ove mogućnosti dramskih likova cepa na 8 glumaca i glumica, a još dalje odlazi kada sam sa autorskim timom izađe i izgovori deo teksta Dece: „Mi smo nusprodukt velikih oružanih sukoba i političkih razmirica u kojima nismo učestvovali, jer smo tada bili premali da glasamo, preslabi da demonstriramo i pretihi da tražimo svoja prava“. Ovaj direktni osvrt na osakaćenost svoje generacije i posmatranje ratova devedesetih ne kao ekces koji se desio varvarskom Balkanu, već kao integralni deo evropske politike i istorije ujedno je i odgovor na mogući prigovor tipa “šta se to nas tiče kad još nismo u Evropi”.
S obzirom na odsustvo klasične dramske forme, pred glumce je stavljen izazovan zadatak da svojim igranjem neprestano drže pažnju gledaoca na zahtevnom tekstu. U tome nisu svi podjednako uspešni te na primer u dužim deonicama Čarni Đerić deluje dekoncentrisano a Slobodan Pavelkić skoro mehanički recituje pesmice. Nasuprot njima od svog zadatka prave pravi mali mini šou graciozna i dominantna Nataša Marković i razdragana u malicioznosti Vladislava Đorđević. Opet, na nivou kolektiva, glumačka ekipa funkcioniše skladno i ostvaruje malu grupnu bravuru u sceni „suđenja“ kada se svo osmoro glumaca velikom brzinom nadovezuju jedni na druge reč po reč.
Drugi deo diptiha se postavlja kao potpuna suprotnost toj uređenosti i blještavilu. Podeljen na pet kratkih epizoda, Rio bar nam daje naličje tj skriveno, zakopano i potisnuto grandiozne Evrope – priče sa socijalne i geografske margine. Svaku epizodu otvara narator/ka (Nataša Marković i Bojan Đorđev u poslednjoj epizodi) sa opisom situacije iz sadašnjeg, tranzicijskog momenta, te sigurno i katkad rezignirano nas iz posledice uvodi u uzrok - u jednu od priča iz rata u Hrvatskoj. Sena Đorović u Tom i Džeri sporo, tiho a uzbuđeno govori o prvoj uzbuni i iskustvu skloništa, Marija Opsenica u Zdravo Marijo prenosi ogorčeni i cinični obračun sa sopstvenim religijskim osećajima, Vladislava Đorđević u epizodi Pobjeda oličava histeričnu i destruktivnu „mladost“ kojom se politički manipuliše dok Snežana Milojević u ...I 10 godina kasnije prenosi kumuliranu frustraciju, mržnju i ogorčenost žene sa margine i PTSP-jem. Sama podrumska prostorija obojena je crvenim flekama po zidovima, a u njoj se pored glumice umotane u ćebe, nalazi još jedno nepomično žensko telo koje od epizode do epizode leži na dušeku, sedi, ili skače u mestu. Pozicija publike u tom podrumu (naslonjeni/pribijeni uza zid, ili stojimo negde u prostoru) izaziva nelagodnost, ali i omogućava maksimalnu koncentraciju na tekst i ubojite, snažne, ironične, destabilizujuće rečenice Ivane Sajko. Sam diptih publiku stavlja pred dva prizora: simuliranu udobnost i zajedništvo sa jedne strane, i sa druge izolovanost i teškoću da se gleda drugima u oči u hladnom polumraku. Projekat Evropa + Rio bar jasna je i čista realizacija dosledno sprovedene ideje i ohrabrujuć početak programa Rizik koji donosi mogućnost otvaranja prostora za preko potrebno kosnstituisanje punokrvne ne-mainstream scene, odvojene od okoštalog i slabo inspirativnog dominantnog pozorišnog sistema.
Olga Dimitrijević
Kritika objavljena u časopisu Vreme br 882, 29. Novembar 2007.
