Ana Vujanović
Pozorišni »diptih« beogradskog reditelja Bojana Đorđeva se zasniva na dva teksta zagrebačke spisateljice Ivane Sajko: drami Europa i romanu Rio bar. Ako ste pomislili da se značenje »političkog« iz naslova ovog teksta već naslućuje u škripanju (između) geo-političkih lociranja ovo dvoje autora – na pogrešnom ste putu. Beograd Bojana Đorđeva i Zagreb Ivane Sajko samo su porozne kontekstualne mape za jednu drugačiju »politiku« teatra, o kojoj ću ovde govoriti. Da stvar bude komplikovanija a mnogima i iritantnija, međusobno su bliskije i sličnije nego Zagreb Ivane Sajko i mnogi drugi Zagrebi, Beograd Bojana Đorđeva i mnogi drugi Beogradi...
Ivana Sajko i Bojan Đorđev su savremeni autori, mlađe generacije (oko 30 godina), koja ipak – usled gustog vremena na ovom području poslednjih decenija – ima začuđujuće dugo, čak odvratno dugo pamćenje. Ono obuhvata i takve katastrofe kao što su raspad SFRJ, smena birokratizovanog kasnog socijalizma pro-totalitarnim nacionalističkim režimima, brutalni ex-Yu građanski ratovi, Oluja i Srebrenica i... i... i..., stvaranje novih država i njihovih neverovatno različitih, originalnih i čistih nacija, njihovih jezika, milenijumskih istorija i sve brojnjih kraljeva i kneževa, godine siromaštva i uličnih demonstracija, potpuni nestanak levice s javne scene, jedna mlada kojoj su zasrali i venčanje i život poubijavši kumove i mladoženju ili svekra i sveštenika, ...a na kraju svih tih katastrofa u njihovo pamćenje ulazi još jedna – obećana nova, umivena budućnost u neoliberalnom kapitalizmu 50-godina-ujedinjene-u-razlikama Evrope.
Ovo poslednje, sa neizbrisivim tragovima prošlog, je kontekst o kojem govore, ali i u kojem su pisani i u kojem se režiraju tekstovi Europa i Rio bar. I s tim bih završila priču o političnosti ovog projekta na nivou njegovog sadržaja.
Političko pitanje koje mi se u ovom projektu čini kompleksnije i važnije – jeste političnost samog umetničkog rada. To se dakle ne odnosi na »temu« rada, nego na njegovu materijalnu, medijsku strukturu, na označiteljsku organizaciju teksta i afektacijske potencijalnosti izvedbe, na njihove registre delovanja unutar institucije ili sveta umetnosti i društvenog konteksta, na autorske pozicije, kao i na perceptivne i kognitivne odnose prema čitateljstvu i gledateljstvu.
Drama Europa, objavljena je u okviru dramske zbirke Žena bomba, u izdanju Meandra iz Zagreba, 2004. godine. Rio bar je prvi roman Ivane Sajko, objavljen takođe u izdanju Meandra, u Zagrebu 2006. Žanrovske odrednice ova dva teksta ne postoje, odnosno kompleksne su u toj meri da prevazilaze pojam „žanra“. Europa je određena kao monolog za majku Courage i njezinu djecu, a Rio bar kao 8 monologa o ratu za 8 glumica odjevenih u vjenčanice. Ove para- ili kvazi-žanrovske odrednice svakako nisu direkcije za katalogizaciju. Koja je njihova uloga? Prvo, one nisu duhovito poigravanje sa publikom i njenim uobičajenim očekivanjima od žanra. Čitateljstvo se ovde tretira ozbiljno, kao suigrač. Odrednice su pre izazov čitaocima/teljkama da misle o njima kao otkrivenom referencijalnom polju (izvedbe: tekstualne ili scenske) tekstova, nego uputstvo autorke kako da se ti tekstovi shvate i sortiraju u istoriji drame. Europa tako nosi prepoznatljiv pečat Brechtove Majke Hrabrost, koja je data s jedne strane u dugoj alegorijskog perspektivi, od mitske priče o Evropi i belom biku do aktuelne ekonomsko-političke formacije Evropske unije, kojoj je s druge strane kontrapunkt kvazi-intimna priča o ljubavnom odnosu Evrope i Pukovnika, njegovim prljavim vojnim operacijama, njenim „ženskim“ razočaranjima, i njihovoj beslovesnoj ali nepogrešivo brutalnoj Deci, kojoj „ostaje ovaj svet“. Političnost ovog teksta i jeste pre svega u tenziji alegorijske reprezentativnosti, retoričnosti i monumentalnosti Evrope i brutalnosti realizma njenih zakulisnih tokova, backstagea politike, rata i mira. Sama autorka o njima ne sudi sa suverene nad-pozicije, ona ih pre iznosi kao dve simultane slike u kojima se i ona kreće po rubovima, dok se njena autorska presuda sastoji u samom zahtevu za njihovim neraskidivim povezivanjem, zahtevom koji otvara pukotinu, gap hipokrizije u ideološki inače glatkom i praznom govoru nove Evrope.
Roman Rio bar gradi sasvim drugačiju autorsku poziciju, te se autorski subjekt pojavljuje i kao glavni agens političnosti ovog teksta. Autorka je u Rio baru odnosno Rio baru udvostručena; pojavljuje se i kao lik u romanu i kao njegova autorka/naratorka. Kao naratorka, ona sebe uvodi u nekoj vrsti didaskalija, gde objašnjava kako sedi na terasi jednog primorskog kafea (Rio bara) i piše roman (Rio bar), sastavljen od osam monologa. I dok autorka govori iz aktuelne sadašnjosti primorskog gradića, monolozi nas vraćaju u 90e i doba ex-Yu ratova o kojima govore njegove žrtve i svedokinje. Međutim, autorkine napomene čine integralni deo i ugrađuju se u tok romana, kao priča koja se događa „10 godina posle“, a koja ima i sopstvena sećanja na vreme o i u kojem govore monolozi. Sajko intencionalno doprinosi ovoj nerazmrsivosti kada napominje: „Ove je monologe napisala junakinja mog romana Rio bar (Meandar, 2006)“, a zatim: „Pijem u Rio baru. / I pišem roman u kojem pijem u Rio baru. / I pišem tekst ’Osam monologa o ratu za osam glumica odjevenih u vjenčanice’. / I opet pijem. / Bilo bi mi bolje da nešto pojedem“. U strukturi romana imamo tri odvojive tekstualne razine: monologe koji su dati kao ispovesti o ratovima 90ih; koje se kontekstualizuju aktuelnim procesom pisanja naratorke; koja nam na kraju romana nudi fusnote sačinjene od istorijskih podataka, novinskih članaka, sudskih izveštaja i sličnih materijala o akciji Oluja 1995, koje funkcionišu kao dokumentarna potpora monologa. Međutim, umnožavanje autorskog subjekta ne znači njegovo „rasplinjavanje“ i povlačenje, naprotiv – on prožima sva tri segmenta sve vreme, vešto prelazeći granice između dramske fikcije i sopstvenog političkog govora. Iako ovde nema mesta za detaljnije razlaganje, naglasiću još samo to da ovakvim postupkom Sajko dovodi u direktnu vezu dramski i politički govor, koji se pojavljuju gotovo kao blizanci – podjednako klizeći Mebiusovom trakom retorike. A verujemo im više ili manje samo i jedino u zavisnosti od kompetencija verodostojnosti i istinitosti, koje se pripisuju govoru na određenom mestu javnog prostora društva.
Zaključak podjednako razoran i za teatar i za politiku.
Teatar Ivane Sajko stoga kreće sa izmaknutog tla pod vlastitim nogama. Svakako, reditelj/ka sve to može vratiti u mirno more repertoarskog dramskog teatra, koje i ako zadrži političnost tema i sadržaja, spasava sebe ove nepodnošljive blizine politike. To bi taman i bila „prava mera socijalne kritike“, ugodna prosvećenim građanskim očima i ušima. Jedini problem je što to onda više ne bi bio teatar Ivane Sajko. Bojan Đorđev je sa svojim autorskim kolektivom krenuo u iscrtavanje drugačijeg vektora političkog teatra zasnovanog na ovim tekstovima. Šta znači drugačiji a zasnovan? S jedne strane, Đorđev i saradnici ne slede tekstove Sajko kao dogmu, kanon ili Sveto pismo. Tu se ne radi samo o odstupanjima od didaskalija, postavki likova, pa i priličnim skraćivanjima i mešanjima tekstova. Pre svega, tekstovi Europa i Rio bar su nezavisno objavljeni i nemaju eksplicitne veze među sobom. Đorđev ih u svojoj režiji pozorišnog diptiha povezuje i postavlja u odnos glavnog teksta, tj. velikog meta-narativa (Europe) i fusnota, tj. njegovih malih, prljavih ratnih i tranzicijskih priča iz ex-Yu (Rio bar). I formalno, dok je Europa režirana kao pozorišna predstava sa osam glumica/aca i horom, koja se izvodi na sceni CZKDa, Rio bar je pozorišna instalacija u kojoj se „daje“ pozorišna serija u pet monodramskih epizoda, smeštenih u podrum Magacina u Kraljevića Marka. Ovaj odnos je dalje sproveden na ostalim medijskim, formalnim i estetskim planovima.
Ono što je bitno za relacije ovog teatarskog projekta sa polaznim tekstovima jeste da se izvedba, izvlačeći proceduralnu logiku tekstova, konstruiše kao „teatar političan na način tekstova Ivane Sajko“ – a ne teatar koji sledi i dosledno uprizoruje njene tekstove. Tako se recimo, udvostručavanje autorskog subjekta Rio bara premešta u izvedbu Europe na taj način što se sam autorski kolektiv pojavljuje na sceni kao izvođači Dece, koji izlažu sopstveni politički govor koristeći dramske replike. Ili, naratorka Rio bara se smešta u publiku, kao njen samoprozvani glasnogovornik. Ona joj, držeći se dosledno teksta Sajko, stavlja u usta reči koje sama nikada nije rekla, ali one postaju njene jer je propustila priliku da ih demantuje kad je trebalo govoriti. Na kraju, i Europa i Rio bar su postavljeni na scenu s namerom da uvedu gledateljstvo u situaciju tenzije između izvedbene perceptivnosti koja deluje na različitim razinama čulnosti i kognitivnog aspekta samog teksta, bilo da on donosi ispražnjenu sliku nove Evrope, bilo verističku sliku pozadine ratova za civilizaciju bilo dokumentarističke materijale o Oluji.
Ipak, sve je to na kraju krajeva fikcionalni dramski govor.
Ipak, to znači – politički govor čija je retoričnost prokazana kroz ne-verovatna usta njegovih scenskih (glasno)govornika.
Drugačije, re-politizacija danas i nije moguća. Jer u „podruštvljenom“, što znači totalno „depolitizovanom“ javnom prostoru neo-liberalno kapitalističkog društva, politika ostaje samo neiscrpna tema, pozorišnih priča, ili kafanskih, svejedno:
Svi vole da pričaju o politici.
Svi vole tu temu.
Uvek se negde ratuje.
- To oni namerno.
- Kod nas nema rata.
- Nije dugo.
- Nikad ne znaš.
- Nikad.
- Ima svakakvog smeća.
...
