sa Bojanom Đorđevim razgovarala Ana Vujanović
AV: Bojane, tekstove Ivane Sajko, Europa i Rio Bar si sam izabrao i već neko vreme pokušavao da postaviš na scenu. Kako i zašto si se odlučio za njih? Šta te za njih vezuje?
BĐ: Rad Ivane Sajko pratim već neko vreme – od 2001. kad sam naišao na njenu prvu zbirku dramskih tekstova. Već tada sam video da se radi o izuzetno snažnom pismu i druga zbirka – Žena bomba, u kojoj se nalazi i Evropa je pokazala dalje eksperimentisanje sa formom i iskreno me oduševila.
Još od akademije imam veliki problem u odabiru dramskih tekstova – drama kao takva me zaista malo interesuje, osim kao istorijski artefakt. Drama mi deluje potpuno anahrono, jer svojim tvrdoglavim insistiranjem na ipak-uvek realističkom dijalogu i principu 'ključaonice' ne uspeva da govori iz i o sadašnjem trenutku. U tom smislu većina sižea, replika, likova iz istorijskog a i savremenog, ne-kritičkog, reproduktivnog dramskog korpusa su mi strani – ja ih ne razumem, ne umem i ne želim da ih kao reditelj ni zastupam niti da ih izvrgnem ruglu ili da ih kritikujem. Većina mojih izvedbenih radova jesu bazirani na tekstovima, ali ne na dramskim tekstovima, već na nečemu što mislim da je mnogo ubitačnije da se izgovara sa scene – to su prošvercovani parateorijski tekstovi, lažne ispovesti, konstantna samopreispitivanja izvedbene situacije itd.
Evropa i Žena bomba, a kasnije i para-roman Rio bar, tekstovi koji svoju idealnu izvedbu već imaju na papiru, u publikaciji, se čine kao pravi izazov za savremenu scenu. U njima nalazim gotovo idealni spoj eksperimenta sa formom (post)dramskog pisma i savremene i relevantne tematike – i na lokalnom i globalnom planu.
AV: Šta ti je kao reditelju i umetniku naročito poetički i politički blisko u tekstovima Ivane Sajko – pre svega mislim na Europu i Rio bar?
BĐ: Blisko mi je njeno tematsko/ideološko stanovište i njen kritički diskurs, i to je motivacija za postavku ovih tekstova. Način na koji piše istoriju Evrope u vratolomnom slalomu između mita, propagandne, događaja iz ratova u ex-Yu, Brechta i tabloida; način na koji kao hirurškim nožem secira post-ratni i tranzicijski milje «krepanih država» u Rio baru. Uzbudljiv mi je način na koji se kritički odnos krši u susretu sa emocijom i sentimentom i obrnuto kod Sajko. A zatim i ne najmanje bitno, otvoreno i konstantno upisivanje telesnosti, prisustva autorke koje postaje legitimni deo komada kao i replike likova. I rizično balansiranje između duboko intimnih i megalomanski javnih tema.
AV: Tekstovi Evropa i Rio bar su objavljeni sasvim nezavisno. Prva je drama, drugo roman... u njima ne postoje direktne međusobne reference. Ipak, ti si odlučio da ih postaviš «u paru», kao svojevrsni teatarsko-performerski «diptih». Koji su razlozi za to? I na koji način povezuješ ove tekstove u svom umetničkom projektu?
BĐ: Evropa i Rio bar se odlično međusobno preiščitavaju. Zamislio sam ih kao tipičan kontrastni 'crno-beli' diptih. Rio bar se dešava u zapećku Evrope i Evrope, Evropa Evropa se konstituišu na svojoj razlici od Rio bara. Koliko je Evropa koreografisana i 'pozorišna', toliko je Rio bar statičan, u grču i 'stegnuto' poseže za pozorišnim mehanizmima. Koliko je Evropa himnična, svečana i alegorijska, toliko je Rio bar dokumentaristički i performerski. Evropa je osvetljena, Rio bar se dešava u mraku. Rio bar funkcioniše kao elaborirane fusnote Evrope. A oba teksta govore o ratu. Ratna tematika o kojoj slušamo u Evropi je konkretizovana i kontekstualizovana u Rio baru. Kada sam Ivani Sajko pisao da Evropu i Rio bar postavljam kao diptih, ona se složila i dala svoje razmišljanje o odnosu dva teksta, koje definiše i moje razloge:
Bilješke o ratu u Rio baru i započinju s rečenicom da je jedan rat kao svaki rat.
I ako je rat u Europi onaj Bilo Koji. Onaj Svaki.
Tako je rat u Rio baru onaj Jedan.
I ne tiče se samo Njih. Tiče se i Nas. Tiče se Svih.
Nitko nema pravo na rat.
Rat je svačiji.
AV: Moje je mišljenje da će Europa i Rio bar (u tvojoj režiji u okviru Rizika) biti jedan od najpolitičkijih pozorišnih projekata izvedenih na našoj sceni poslednjih godina, i to projekat koji govori o našoj aktuelnoj društveno-političkoj situaciji na bolan, razoran pa i brutalan način. Koji je tvoj stav o njihovoj političnosti?
BĐ: U ovim tekstovima se srećno podudaraju političnost forme i sadržaja – i to je ono što mi je najveća motivacija za postavku. Političnost forme se ogleda u lomljenju i promeni dominantne lokalne paradigme. Ako je u našoj sredini dominantna paradigma manje ili više političan dramski tekst u tematskom smislu, u formalnom smislu se nije mnogo pomerio od 'dobro skrojenog realističkog komada' sa primesama 'fantastičnog realizma' ili u nešto boljem slučaju fragmentarne dramaturgije. U tom smislu tekstovi Ivane Sajko itekako jesu nešto novo i zastrašujuće. Nema ni naznake dijaloga, nema dramske radnje, nije ih lako smestiti čak ni u omnipotentnu scenu-kutiju, didaskalije metastaziraju i preuzimaju kompetencije replika a monolozi teku kao moćna i nemilosrdna bujica jezika koja ruši sve pred sobom i koju i glumci i publika moraju dugo da vare. A opet, hodajući po riskantnoj ivici između sofisticirane društvene kritike i banalnih ljubavnih priča, između formalnog eksperimenta i pučke zabave, alegorijske ikonografije i gotovo dokumentarnih opisa ratnih razaranja, izbeglica, zločina, Sajko nepogrešivo uspeva da dijagnosticira 'sada-i-ovde'.
AV: Na koji način ti radiš sa političnošću tvoje scenske izvedbe? Dakle, ne pitam te o tekstovima, nego o političnosti same izvedbe, u njenim medijskim, izvođačkim, scenskim, koreografskim i zvučnim aspektima?
U vezi sa tim me zanima i kakav je odnos te i takve izvedbene političnosti sa političnošću samih tekstova? Da li je ona sledi, proizilazi iz nje, nadograđuje je, suprotstavlja joj se?
BĐ: Inscenirati tako vešto izvedene tekstove na papiru je veliki izazov. Gledajući u 'žanrovske' odrednice oba teksta, dolazimo do sledećih informacija: Evropa je monolog u kojem se ornamentalno pojavljuju i horske numere dece, Rio bar je 8 monologa za 8 glumica, a kad bi se sledila ta trik-uputstva autorke, izneverila bi se logika samih tekstova. Rekao bih da ne pokušavam da doslovno insceniram ono što je Sajko napisala, već da svojim inscenacijama uradim u izvedbi ono što je ona svojim tekstovima uradila tradicionalnom dramskom tekstu. To donekle podrazumeva i razaranje samih tekstova. Evropa, onako kako je napisana može biti san svake inteligentne glumice. Kod mene ne postoji Evropa, već svi mi (bukvalno, jer i ja sa autorskim timom izvodim deo teksta) u nekom trenutku postajemo Evropa – dakle jedan politički aspekt moje postavke je potpuno ukidanje dramskog lika – odnosno izmicanje tla pod nogama monodrame kao tradicionalnog žanra. Ili recimo, Rio bar se radi kao serija, u pet nastavaka. Ona je svakako inspirisana 'dvoglasnom' i epizodnom strukturom romana, ali i fantastičnom proliferacijom u poslednjoj godini 'dobrosusedskih' srpsko-hrvatskih ili hrvatsko-srpskih TV serija, a bez pomena Vukovara ili Oluje. I opet se vraćam na početak i taj čvrst spoj političnosti forme i sadržaja u ovim tekstovima koji želim da prenesem i u postavku. U tom smislu želim da budem veran izvoru.
AV: Kakvu recepciju očekuješ? Da li razmišljaš o tome da ćeš možda biti optuživan zbog političke brutalnosti koja razara mnoge mitove, istorije, nacionalne narativne i kolektivne snove? Ili, s druge strane, da li postoji opasnost da budeš «pogrešno shvaćen», da kritika Evrope bude pročitana kao osnaživanje lokalnog nacionalizma, ili da razotkrivanje pomamnog lica Oluje bude shvaćeno kao slava srpskom stradalništvu? Da li si svestan mogućnosti ovih kontradiktornosti, i šta si povodom njih uradio u svojoj postavci?
BĐ: Nadam se optužbama da politička brutalnost diskursa ovih tekstova i predstava razara mnoge mitove, istorije, nacionalne i internacionalne narative i kontinentalne i lokalne snove. To mi i jeste cilj. Baš upravo zbog toga, teško da ovakvi tekstovi mogu da se shvate kao slavljenje bilo čega. Oni su nedvosmisleno skeptični, zapitani i pre svega zgađeni svetom u kojem živimo, i tu nema mesta za slavlje, lament ili apologije bilo koje vrste (i 'strane'). Naravno da će inscenacija Oluje iz Rio bara (ili Oluje, kao takve) biti kontroverzna, i u Zagrebu i u Beogradu, iz mnogih razloga. Čini mi se da danas, na žalost, pozorište ili umetnost uopšte, teško da može da pokrene bilo kakav pravi 'dijalog' ili kontroverzu u javnosti, osim onih tabloidnih, ali to me ne zanima mnogo...
U monolozima u Rio baru je ubedljivo, u gotovo svakoj rečenici nerazmrsivo pomešana pozicija žrtve i zločinca, na sličan način na koji se u Evropi od replike do replike kritička pozicija menja, i Sajko ne ostaje 'dužna' ni liberalno kapitalističkoj demokratiji niti militarno-nacionalističkim diktaturama i polu-diktaturama lokalnog tipa. Dakle, ja se ovde ne stavljam ni na jednu ni na drugu stranu, već duboko osuđujem svet podeljen na Srbe i Hrvate. Beskompromisno kritička pozicija ovih tekstova je najubedljiviji argument protiv tog «pogrešnog shvatanja» i moguće zloupotrebe, to je nešto što sam ja u svojoj postavci sledio i dalje razvijao.
Svaki javni govor, politika ili umetnost računa sa rizikom da bude pogrešno interpretiran. Ja sam spreman na taj rizik (tako se ceo projekat CzKD-a i zove). Verujem da bi, ako bi se ista predstava izvodila u nekom drugom prostoru, pozorištu (a simptomatično je da se NE IZVODI), rizik pogrešne-interpretacije bio veći. Ali CzKD i TkH imaju svoju transparentnu političku i kulturno-političku poziciju koja itekako, i čini mi se nepogrešivo određuje značenje sadržaja koji se izvodi. Nikako ne treba potcenjivati publiku.
